Naučni skup u čast Nebojše Popova (1939–2016)

Naučni skup u čast

Nebojše Popova (1939–2016) i sećanja na njega

Sreda, 27. april 2016. u 14 časova

O Nebojši Popovu, njegovom radu, angažmanu i delima, na skupu će govoriti njegovi prijatelji, saradnici, kolege i saborci:

Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Božidar Jakšić, Vesna Pešić, Vojislav Koštunica, Lino Veljak, Dragomir Olujić Oluja, Milan Subotić

Nebojša Popov rođen je 1939. godine u Zrenjaninu, a od 1958. živeo je u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1976.

Po završetku studija zaposlio se na Radničkom Univerzitetu “Đuro Salaj”, gde se do 1969. godine bavio obrazovanjem radnika.

Potom prelazi na Filozofski fakultet, gde radi kao asistent na predmetu Opšta sociologija i tu ostaje do 1975. godine, kada je udaljen s Fakulteta zajedno s još sedmoro nastavnika. Posle petogodišnjeg čekanja na berzi rada, Popov je 1981. postavljen za v.d. upravnika Centra za filozofiju i društvenu teoriju, u kome se zapošljavaju izbačeni profesori Filozofskog fakulteta. Centar potom postaje samostalan Institut za filozofiju i društvenu teoriju u kome je Popov proveo najveći deo svog radnog veka. U penziju je otišao krajem 2003.

Godine 1982. bio je inicijator obnavljanja Jugoslovenskog udruženja za sociologiju (JUS) i bio jedan od njegovih poslednjih predsednika. U časopisu Praxis jedno vreme bio je sekretar redakcije i više godina član Upravnog odbora Korčulanske ljetne škole. Godine 1974. su obe institucije, Praxis i Koručulanska škola, ukinute pod pritiskom vlasti.

Jedan je od pokretača Zimskih filozofskih susreta, održavanih na Tari, Vrnjačkoj Banji i na Divčibarama.

Nebojša Popov bio je izuzetno društveno i politički angažovan. Kao gimnazijalac bio je član Saveza komunista, a napustio ga je 1970. godine zbog tadašnjeg ugrožavanja slobode studentske štampe. Organizovao je niz vaninstitucionalnih okupljanja sociologa i filozofa na Cresu, Lošinju i u Komiži. Bio je i jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima. Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnost, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na kaznu zatvora od 25 dana.

Jedan je od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) 1989, prve demokratske političke organizacije u Jugoslaviji. Bio je predsednik je Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije.

U naučnom radu, između ostalog, istraživao je obnovu feminističkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji, sastavio je obimnu bibliografiju o feminizmu, uključivao se u ženske pokrete za samostalno organizovanje i rodnu ravnopravnost.

Bio je glavni urednik lista/časopisa Republika od 1990. do 2010. godine.

Za šta je dobio više uglednih nagrada, kao što su nagrada “Dušan Bogavac” za etičnost i hrabrost, priznanje Centra za antiratnu akciju, čiji je takođe bio osnivač. Dobio je i nagradu za novinarstvo međunarodne organizacije novinara SEEMO i proglašen je za Viteza poziva. Za unapređenje kulture ljudskih prava dobitnik je nagrade ,,Konstantin Obradović“ koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava.  Dobitnik je nagrade ,,Desimir Tošić’’ za 2009 godinu za najuspešniju seriju tekstova objavljenih u štampanim i elektronskim medijima.

Knjige:

—Contra fatum: (slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu : 1968-1988), 1989.
—Sukobi: društveni sukobi – izazov sociologiji, 1990.
—Jugoslavija pod naponom promena : [dvanaest ogleda : (1968-1990)], 1990.
—Srpski populizam : Od marginale do dominantne pojave, 1993.
—Republikanac, 1994.
—Iskušavanja slobode : Srbija na prelazu vekova, 2010.
—Kako smo dospeli dovde – Sećanje (1939 – 2015)