Marijana Vujošević: Kantovo shvatanje moralne samokontrole

Kontekst u kome Kant pominje samokontrolu ili samosavlađivanje (Selbstbeherrschung) na početku Zasnivanja metafizike morala lako može navesti na ideju da sposobnost za samokontrolu nema značajnu ulogu u Kantovoj teoriji morala. Čak i kada joj se pridaje značaj u sekundarnoj literaturi, ta sposobnost je obično shvaćena po modelu koji pomenuti kontekst predočava, tj. samo kao vrsta instrumenta koji nam je potreban samo da bismo mogli da izvršavamo radnje koje iz bilo kojih razloga mislimo da treba.
Cilj autorke je da pokaže da takav način razumevanja Kantovog koncepta samokontrole i njene funkcije ne može biti u potpunosti korektan, jer ne objašnjava funkciju sposobnosti samokontrole pri formiranju moralno prihvatljivih maksima i time zanemaruje njen primarni aspekt.

Prvo se razmatra sposobnost za samokontrolu kroz lupu Kantove upotrebe pojma „autokratija“, da bi se potom analizirala kao moć apstrakcije i dovela u vezu s Kantovim pojmovima unutrašnje slobode, afekata i strasti. Ta analiza pokazuje da Kantov pojam samokontrole nužno sadrži dva intimno isprepletena, ali ipak drugačija nivoa koji ne moraju da zadovolje isti kriterijum: dok je jedan neophodan za usvajanje moralnih maksima drugi je neophodan za delovanje u skladu sa njima.

Marijana Vujošević (1979) završila je osnovne studije filozofije na fakultetu u Novom Sadu i nakon toga dva kursa za master studije u Holandiji (u Lajdenu i Amsterdamu). Trenutno je zaposlena kao asistent na Filozofskom fakultetu u Groningenu. Njeni radovi objavljeni tokom doktorskih studija jesu: “The Judge in the Mirror: Kant on Conscience” (Kantian Review) i “Conscience as the Rational Deficit of Psychopaths” (Philosophical Psychology).