učesnici: prof. Ivan Kovačević, dr Ljiljana Gavrilović

Nova metodologija – uticaj strukturalne antropolo­gije Kloda Levi-Strosa i Edmunda Liča. Nasuprot stanju domaće etnologije, srpska naučna javnost je već početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka bila u prilici da se na razumljivim jezicima upozna sa važnim delima svetske antropološke misli (M. Mid, K. Levi-Stros, B. Malinovski). U početku retko, a potom sve frekventnije, pojavljivanje važnih dela svet­ske antropologije u okruženju tadašnje srpske etnologije samo je povećavalo uočljivost postojećeg jaza. Prevod Levi-Strosove Strukturalne antropologije pojavljuje se 1977, a što je, bar za recepciju strukturalne analize u srpskoj etno­logiji još značajnije, godinu dana ranije izlazi knjiga Edmunda Liča Kultura i komunikacija koja vrlo brzo postaje pravi priručnik za upotrebu strukturalne analize.

Nova antropologija s imperati­vnim za­datkom objašnjavanja pojava i sa strukturalno-semiološkom analizom kao sredstvom naučnog objašnjenja, stigla je iz okruženja u srpsku etnologiju u raznim formama: kao strukturalno istraživanje običaja bazirano na Levi-Strosu i Edmundu Liču kao semiološko proučavanje moderne narodne književnosti, nazvane „divlja književnost“, istraživanje folklornih tesktova iz ugla ruske semiotičke škole. Polazne pretpostavke nove interpretativne metodologije su vrlo brzo prihvaćene i primenjene od mlađih etnologa.

Nova polja – novi predmeti: od najmanjeg melanezij­skog plemena do metropole, urbane teme. Prihvatanje strukturalne antropologije u bilo kojoj formi ili meri nužno podrazumeva, osim prihva­tanja eksplikacije kao osnovnog zadatka nauke, kidanje bilo kakvih prostornih ili kulturnih granica u od­ređivanju predmeta istraživanja. Stoga je „urbana temati­ka“ vrlo brzo postala sastavni deo brojnih pojedinačnih i kolektivnih istraživačkih projekata. Prvi radovi koji su u sebi spajali „novu“ metodologiju (objašnjavanje) i nov „prostor“ (modernu civilizaciju, grad) odnosili su se na polaganje ispita na fakultetu, legende o modnim predme­tima ili turističkim mestima, prijem u pionirsku organizaciju, odlazak industrijskih radnika u penziju, pona­šanje u kancelariji, ritual puštanja u pogon proizvodne trake u fabrici, prvomajsku proslavu u Beogradu, pona­šanje fudbalskih navijača.

U toku perioda antropologizacije, transforma­cija osnovnih etnoloških institucija bila je postepena i spora. Stoga je od ra­nije prisutna, ali periferna, institucija, Etnološko društvo, postala važan, ako ne i centralni, agens pro­mena. Tematika godišnjih skupova Etnološkog društva Srbije krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina prošlog veka, i radovi sa tih skupova objavljivani u Etnološkim sveskama, u ko­jima dominira nastojanje da se predmet izučavanja objasni, pokazuju da je stvorena osnova za premošćavanje ogromnog vremenskog, ali i saznajnog, jaza koji je delio srpsku etno­logiju od svetske nauke.

O učesnicima

Ivan Kovačević redovni  je profesor na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakultetg u Beogradu. Autor je većeg broja knjiga (Istorija srpske etnologije I i II, Semiologija miota i rituala I–III, Tradicija modernog, 
Antropologija tranzicije,  Urbane legende i dr.) kao i više studija i članaka iz oblasti etnologije i antropologije. Glavne oblasti njegovog interesovanja jesu istorija ideja, urbani folklor, semiologije rituala, antropologija turizma, ekonomska antropologija, antropologija politike, naučna politika itd.