Pascal Delhom: Transitional Justice

U prelomnom dobu, u doba nakon okončanja stanja nepravde u nekoj državi (diktatura, aparthejd, građanski rat…) zadatak tranzicione pravde sastoji se u prerađivanju protekle, kako individualne tako i kolektivne nepravde koje omogućuje uspostavljanje novog, pravednijeg poretka. Taj zadatak je težak posebno stoga jer mora da odgovori na dva zahteva koji se ne mogu jednostavno objediniti: s jedne strane, on mora da preradi proteklu nepravdu koja inače i dalje postoji kao ono kolektivno potisnuto, te se nadalje negativno odražava na novi poredak, dok s druge strane mora da osigura funkcionalnost socijalnih sistema i političkih institucija novog poretka, što nije ostvarivo bez izvesnog kontinuiteta u odnosu na osobe i institucije. Taj zadatak nije ostvariv ni generalnom amnestijom, iako je to često pokušavano, ni sistematskim kažnjavanjem počinilaca protekle nepravde, što bi paralisalo nastajanje novog poretka, te povrh toga ne bi vodilo računa o činjenici da su mnoga individualna i kolektivna dela dozvoljena i pospešena postojećim poretkom.

U okviru predavanja biće iznesen predlog da se tranziciona pravda razume u smislu društvenog ugovora, ali ne kao uslov napuštanja nekog više ili manje prirodnog stanja nego kao uslov napuštanja nepravednog sistema. Proces tranzicione pravde kao društvenog ugovora morao bi da sadrži različite elemente: a) određivanje prošloga kao nepravde, kako u perspektivi čina tako i u perspektivi pretrpljene nepravde, u odnosu na individualne doživljaje i u odnosu na strukturalnu nepravdu; b)  osuđivanje nepravde kao sastavnog dela ugovora i kao osnove nekog mogućeg poravnanja (u smislu kazne ili nadoknade) i nekog društvenog, političkog i pravnog poretka koji se konstituiše u okviru odvraćanja od starog poretka (“nikad više”); c)  obaveznost ugovora kao osnova društvenog poretka u kojem po definiciji učestvuju svi.

Prema Aristotelu ugovor je forma dobrovoljne poravnavajuće pravednosti. On se razlikuje od kazne kao nedobrovoljnog poravnanja neke nedobrovoljno pretrpljenje radnje time što se ne usredsređuje na počinioce i njihova dela nego uključuje sve one kojih se tiče, te što, kao drugo, ne prerađuje samo ono prošlo nego što na osnovi ovog prerađivanja oblikuje novi poredak. Interesantno je to što moderne teorije pravednosti (Rols) pokušavaju da promišljaju socijalnu pravednost, tj. deliberativnu pravednost, na osnovu ugovora, tj. poravnavajuće pravednosti. Dakako, ovaj ugovor ne može da se misli u okviru tranzicione pravde u formi misaonog eksperimenta, recimo, onog koji polazi od teze vela neznanja.

Profesor Paskal Delohom (Pascal Delhom, Flensburg, Nemačka) završio je studije francuske literature i filozofije. Radio je kao prevodilac francuskog jezika za Dojče vele. Promocija na Univerzitetu u Bohumu o Levinasu. Naučni saradnik na univerzitetima Lineburg, Vehta, Flensburg. Godine 2012. učestvovao je na konferenciji Poverenje i transparentnost – za novu Evropu (IFDT, Beograd). Područja njegovog istraživanja su praktična i politička filozofija, filozofija mira iz istorijske i sistematske perspektive, filozofija socijalnog, filozofija nasilja, filozofija Emanuela Levinasa. Predsednik je institucija Deutschen Gesellschaft für französischsprachige Philosophie, Société de Philosophie de Langue Française en Allemagne, Akademischer Rat am Institut für Philosophie der Universität Flensburg.