Aleksandar Fatić: Pojam zadovoljstva u hrišćanskoj etici i soteriologiji

Tradicionalno shvatanje asketizma u hrišćanskoj etici zasnovano je na ideji da hrišćanska vrlina počiva na spremnosti na odricanje od zadovoljstva, to jest da je vrlina po svom sadržaju, u načelu (s izvesnim izuzecima) suprotstavljena hedonističkom načelu zadovoljstva. Iako se u hrišćanskoj etici eksplicitno priznaje suštinski značaj vrline, to jest ona se u hrišćanskim tekstovima (kako u Svetom pismu tako i u svetom predanju), pominje kao cilj hrišćanskog života čije postizanje doprinosi spasenju, ona je u svom strogo normativnom sadržaju pre svega deontološka etika.

Taj njen deontološki karakter vidi se najdirektnije i najočiglednije u samim božjim zapovestima koje su deontološki moralni principi čije važenje je apsolutno za svakog hrišćanina. Istovremeno, međutim, deontološka recepcija hrišćanske etike vidi se i u razumevanju moralne dužnosti čijim pridržavanjem hrišćanin postiže vrlinu. Te dužnosti se uglavnom interpretiraju sasvim kantovski: svako može biti moralan ukoliko ispunjava moralne zapovesti, a rezultat takvog postupanja će biti postizanje moralne vrline. Stoga je postizanje vrline, u deontološkom metodološkom okviru, samo sekundarna posledica moralnog delovanja koje je određeno supstantivo: bez obzira na to kakva sam osoba, ja sam u stanju da postupam moralno jednostavno tako što ću, nezavisno od svojih sklonosti, ispunjavati moralne zapovesti.

Ova vrsta razumevanja hrišćanske etike je problematična sa tačke gledišta hrišćanske soteriologije. Pre svega u pravoslavnom hrišćanskom predanju spasenje duše nije uslovljeno moralnim postupanjem u deontološkom smislu, pri čemu je razvijanje hrišćanske vrline samo sekundarna, mada poželjna, posledica takvog postupanja. Naprotiv, spasenje duše u ovom kontekstu je moguće tek kada je duša, delovanjem u ovom svetu, postigla dovoljan stepen hrišćanske vrline da, u moralnom poretku, uz spasenjsku ulogu milosti božje, prirodno „pripada“ Carstvu nebeskom.

Prag spasenja u hrišćanskoj etici je viši od praga deontološke etike: potrebno je ne samo da čovek, samodisciplinom, postupa deontički moralno, nego da razvije sklonosti prema vrednostima koje ga predodređuju za spasenje. Hrišćanska duša, usavršena, saosećajna, milosrdna duša koja je razvila ljubav prema bližnjima, igra soteriološku ulogu. Tvrda, „tvrdovrata“ i strasna priroda sklona vrednosima nesaglasnim sa hrišćanskim vrednostima, koja je, ipak, zahvaljujući samodisciplini, u stanju da se usteže i postupa u skladu sa deontičkim moralnim normama, nije hrišćanska duša spremna za Carstvo nebesko.

Jedna od najznačajnijih predanjskih doktrina kojom se ilustruje ovaj viši prag soteriološkog zahteva u pravoslavlju je takozvana „doktrina o mitarstvima“. U ovom izlagaju autor ukratko naznačava doktrinu o mitarstvima i pokazuje na koji način ona ukazuje na ulogu zadovoljstva u hrišćanskoj etici kao primarno vrlinskoj, a ne deontološkoj etici.

Aleksandar Fatić (1967, Derventa, BiH) je je naučni savetnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Bavi se primenjenom etikom, filozofskom praksom i političkom teorijom.
Njegova veb-stranica je www.aleksandarfatic.net