Zorana Antonijević: Da li su žene potrebne vojsci i da li vojska treba ženama?

Pitanja roda i rodnih režima, ostala su izvan teorije i prakse bezbednosnih i međunarodnih studija. Zahvaljujući promenama na teorijskom planu i planu praktičnih politika (pre svega usvajanjem Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1325 “Žene, mir, bezbednost”), pitanje učešća žena u sektoru bezbednosti otvorilo se kroz, pre svega, strategiju jednakog učešća, a potom i pitanja podrške miru, pregovaranja i promenjenog koncepta bezbednosti, od “nacionalne” ka “ljudskoj bezbednosti”. Kroz analizu spotova Vojske Republike Srbije kojim se privlače mladići i devojke za obavljanje vojničkog poziva, analiziraće se promena koncepta bezbednosti i funkcije vojske u izmenjenim društveno-političkim prilikama.

Polazna osnova izlaganja je kritika teorije bezbednosti u oblasti međunarodnih odnosa koju je, pre svih, pokrenula En Tikner. Ova kritika se odnosi na tradicionalno shvatanje bezbednosti koje uzroke i načine ratnih sukoba, kao i očuvanje mira i državnog nacionalnog i teritorijalnog integriteta pronalazi u povećanju vojne premoći i tehnološke razvijenosti.

Prema tom shvatanju, ratovi su mogli da izbiju svakog časa, a jedino što je doprinosilo održanju mira između dva rata, jesu „realistične politike“ oslanjanja na sopstvene ljudske resurse i njihovu brojčanu nadmoć, tehničko-tehnološku opremeljenost i nepogrešivu vojno-obaveštajnu delatnost. U tako shvaćenoj bezbednosnoj paradigmi, jedino što države mogu da urade kako bi osigurale sopstvenu bezbednost jeste da se pripremaju za rat, a najviše što mogu da postignu u takvim društvenim okolnostima, nije blagostanje za građane već održavanje sopstvene samostalnosti i samodovoljnosti.

Krajnji rezultat ovakvih politika je „balans terora“ i neprekidna trka za naoružanjem. U tom bezbednosnom kontekstu pitanja roda i različitih rodnih potreba nisu bile ni vidljiva, ni prepoznata kao ključna za razumevanje složenih društvenih odnosa na nacionalnom i svetskom nivou.

Zorana Antonijević radi kao savetnica u Misiji OEBS-a u Srbiji od maja 2009. godine. Pre toga radila je kao konsultantkinja za rodnu ravnopravnost i uvođenje rodne perspektive za veliki broj međunarodnih organizacija i razvojnih agencija. Radila je takođe i kao savetnica za rodnu ravnopravnost u Vladi Pokrajine Vojvodine. Diplomirala je srpsku književnost i jezik na Univerzitetu u Beogradu, a master iz evropskih integracija, javne uprave i politika stekla je na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju, Univerziteta Singidunum. Trenutno je doktorandkinja studija roda na Univerzitetu u Novom Sadu. Urednica je više od pet knjiga i autorka nekoliko članaka koji se odnose na pitanja roda, bezbednosti i javne uprave u Srbiji.