Loading Događaji

« All Događaji

  • Ovaj događaj je prošao.

Aleksandar Fatić, IFDT

Petak 22. maj 2015. u 14.30
Sala na I spratu Instituta

Pravoslavna ličnost i autoritet komandanta u ratu

Konceptualizacije autoriteta vojnog lidera su se radikalno promenile od antičkog do savremenog vremena, pre svega u pogledu uloge moralne dimenzije ciljeva rata i načina rukovođenja vojskom („moralnog zakona“, kao ga naziva kineski strateg Sun Cu). U „organskom“ periodu organizacije vojske moralni autoritet lidera (političkog suverena ili vojnog generala) bio je osnovni izvor legitimnosti očekivanja od pripadnika vojske da budu lojalni i spremni na žrtvu. U savremenom kontekstu, moralni autoritet ne igra gotovo nikakvu ulogu: razumevanje vojske je velikim delom profesionalizovano, tehnokratsko i zasnovano na pozitivistički shvaćenim pravilima. Stoga je moguće da se vojska u savremenim uslovima koristi za misije koje ne podležu moralnom vrednovanju, a da se shvatanje vojne vrline ograničava isključivo na prihvatanje i sprovođenje vrednosti koje su postulirane unutar vojne služe, bez obaziranja na moralni status misija koje vojska sprovodi sa tačke gledišta društva u celini. Tako je moguće da se savremene vojske bave intervencionističkim misijama čija je moralna podloga problematična, a predvidivi ishodi štetni, a da se istovremeno, unutar tih vojnih struktura, održava legitimno očekivanje „vojnih vrlina“. Reč je o strukturnoj promeni a ne o slučajnim aberacijama.

Druga bitna promena u shvatanju morala vojnog rukovođenja koja se dogodila u razvoju vojske od organskog do njenog savremenog tehnokratskog oblika leži u takozvanom „efektivitetu“ vrednosti vojne zajednice. U organskom društvu i u organskoj vojsci vojno rukovođenje, zapovedanje, značilo je neposredno ratovanje i življenje vojnih vrlina (poput požrtvovanosti) zajedno sa vojnicima. U antičkoj Grčkoj Ahil i druge vojskovođe bili su plemići po rođenju, ali su svoj status vojskovođa održavali neposrednim učešćem u bitkama i rizikovanjem sopstvenog života zajedno sa, pa i pre, svojih vojnika. Ono što Đorđo Agamben naziva „neposrednim efektivitetom“ vrline na nesumnjiv način je svedočilo prihvatanje vrednosti vojne zajednice od strane generala.

U modernim vojskama, dešava se paradoksalna stvar sa tačke gledišta vrline vojne zajednice: kao što je to formulisao američki general Paton, jedini pripadnici vojske čije preživljavanje je manje ili više garantovano u vojnim sukobima su generali. Oni više, u najvećem broju slučajeva, ne učestvuju u bitkama nego sede u kabinetima iz kojih sprovode proračune strategije i broja žrtava. Ova vrsta organizacije vojske, koja je započela sa ranim modernim dobom u istoriji ratovanja, ukida efektivitet vojne vrline, prevodi vojni moral iz ravni neposrednog svedočenja u ravan pozitivističkih pravila, i ima posledice za razumevanje ključnih vojnih vrednosti i vrlina.

U ovom izlaganju biće reči o opštim načelima efektiviteta u vojnom rukovođenju, posebno u ratu, u odnosu na integritet pravoslavne ličnosti. Autor će se u izlaganju osvrnuti na pitanje o opravdanosti same savremene organizacije ratovanja sa tačke gledišta hrišćanske etike i pravoslavnog razumevanja ličnosti. On će nagovestiti suštinske probleme u razvijanju savremene vojske u odnosu na pravoslavno shvatanje ličnosti i ličnosnih vrlina.

Aleksandar Fatić je rođen 1967. godine u Derventi, u Bosni i Hercegovini. Danas je naučni savetnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Bavi se primenjenom etikom, filozofskom praksom i političkom teorijom. Njegova web stranica je www.aleksandarfatic.net.

Detalji

Datum:

Mesto

Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Kraljice Natalije 45
Belgrade, Srbija

Organizator

IFDT