Svaki umetnički rad u širem i slabom smislu jeste svojevrsni angažman, izlazak iz sfere privatnosti, stupanje u interakcije sa širom društvenom zajednicom i javnošću, javno zagovaranje određenih vrednosnih sudova i sl.
No, u užem i jakom smislu, ako se pod društveno-angažovanim delovanjem podrazumevaju ne samo izlazak iz privatnosti, tematsko-motivski okvir (pominjanje socijalnih motiva) ili individualno učestvovanje u javnom životu već specifični artikulisani društveni zahtev ili apel, uvek praćen određenim formalnim ili neformalnim grupnim namerama i zajedničkim perspektivama i specifičnim grupnim društveno usmerenim aktima, nezavisno od konkretnih ishoda delovanja ili rezultata, pojam “angažovanosti” postaje složeniji.
U tom pogledu, i poezija i plesni performans mogu imati ulogu u društvenom angažmanu, ma koliko ishodi njihove „angažovanosti“ bili slabi ili neznatni. Paradigmatičan istorijski primer je delovanje dadaističkih grupa. Iako dadaističke grupe nisu uspele da spreče rat, čak ni da u bilo kom obliku oslabe njegove efekte, bile su angažovane na zagovaranju, zastupanju i širenju pacifizma i ismevanju militarizma upravo putem poezije i poetskih performansa. Uzroci njihovog angažmana su bili kako književni (radikalno preispitivanje poetičkih kanona) tako i društveni.

U predavanju polazimo od dve teze:
1) uporedo sa Sartrovim stavom o nemoći poezije u kontekstu društvenog angažmana, savremena književnost ukazuje na drugačije mogućnosti – u preobražaju lirskog Ja u lirsko Mi odslikavaju se i neophodnost zajedničke perspektive kao uslova za angažovani javni poziv i društvenost poetskog čina.
2) grupno plesno izvođenje performativno demonstrira delovanje zajedničke perspektive i odslikava neophodnost grupne intencionalnosti i Mi perspektive u isticanju svojevrsnih društvenih apela, zahteva, poziva ili vrednosnih sudova. (Naravno, pitanja dometa, stepena i ishoda uticaja poezije i plesnih performansa u kontekstu društvenog angažmana ostaju otvorena).

U poeziji Nenada Glišića zajednička perspektiva se odslikava u karakterističnoj i doslednoj upotrebi prvog lica množine u svojstvu lirskog subjekta i njegovog obraćanja (zamišljenoj ili stvarnoj) javnosti.

Pesnik insistira na grupnoj perspektivi, na “mi” dimenziji poezije, kako bi samim stihovima naglasio i društvenost poetskog čina i njegovu usmerenost na društveni život.
U performansima Nede Kovinić se dominantno stavlja naglasak na zajedničku perspektivu, na grupnu dimenziju, na “mi” izvođenja: performansi postaju složena polja kinestetičko-perceptivnih interakcija individualnih personalnosti i intencionalnosti sa namerama grupe i grupnim delovanjem kao bazičnim oblikom emitovanja društvenog apela – od planiranih i koreografisanih izvođenja, do spontanih i neplaniranih grupnih reakcija na vanredne društvene okolnosti.
Pokazuje se da poezija i plesni performansi odslikavaju savremene koncepcije društvene angažovanosti, da afirmišu zajedničku perspektivu kao uslov angažmana u užem i jakom smislu i da pružaju dragocena iskustva za razumevanje i analizu socijalno-ontoloških pojmova i intuicija.

Aleksandar Milanković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dugi niz godina objavljuje radove u grupnim umetničkim projektima s kompozitorkom Draganom S. Jovanović, vajarem i fotografom Slobodanom Kostadinovskim Bokom i režiserom i slikarom Nikolom Marčetom.

Radi kao nastavnik filozofije.

Objavio je sedam knjiga pesama i lirskih zapisa

• Radujte se trgovi (SKC Kragujevac, 2009);
• Očigledno besmrtni (KDSS Beograd, 2011);
• O telima duhovima (SKC Kragujevac, 2014);
• Sećanja. Snovi. Priviđanja. Pesmarica (Art Vrt, Beograd, 2015);
• Mala od vrteške (SKC Kragujevac – Art Vrt, Beograd, 2016);
• Lament (Art Vrt, Beograd, 2016);
• Jedino snovi (SKC Kragujevac – Art Vrt Beograd, 2019).