Početkom marta 2020. svet je, usled izbijanja pandemije koronavirusa, iznenada počeo da se menja velikom brzinom. Pokazalo se da kriza izazvana širenjem virusa nije isključivo zdravstveno pitanje, već da će se osetiti i šire društvene, ekonomske i političke posledice. Evropska unija se ponovo – nakon ne toliko slavnog iskustva upravljanja finansijskom krizom –  našla na testu političkog jedinstva i solidarnosti.

Kriza je sa sobom donela mnogo toga negativnog – lične tragedije, društvenu patnju i političku nestabilnost. Međutim, istovremeno je otvorila horizont različitih mogućnosti koje nisu dostupne tokom uobičajenih vremena. Političke odluke koje se donose u trenutku krize mogu imati dalekosežnije posledice od odluka donesenih tokom perioda stabilnosti. U trenutku velikih društvenih i političkih lomova moguće je skoro pa u potpunosti redefinisati postojeći poredak.

Rasprave o budućnosti Evropske unije, u kontekstu (ne)solidarnosti ove političke zajednice, počele su da se vode ubrzo nakon izbijanja pandemije. Počev od rasprava o distribuciji medicinske opreme na početku krize, preko plana ekonomskog opravka „Evropa nove generacije“, distribucije vakcina između bogatijih i siromašnijih država i politizacije pitanja nabavke vakcine, te najave uvođenja covid-pasoša, solidarnost je postala ključna reč na Starom kontinentu.

Sa jedne strane se mogu čuti glasovi da je upravljanje korona-krizom dokazalo da je multilateralni model upravljanja isuviše spor i neefikasan, te da je budućnost u povratku nacionalnoj državi. Drugi ističu da je ovo prava prilika da Evropska unije krene putem dublje integracije i da bi transformcijom u punu federalnu državu bila stvorena značajno solidarnija politička zajednica. Treći su na poziciji da su aktuelne mere i politike sasvim dovoljne i solidarne, te da se od Evropske unije zapravo ne može očekivati više. Na kraju, pandemiju su iskoristile i druge velike svetske sile, kako bi ojačale sopstveni uticaj na „granicama“ Evropske unije, posebno na prostoru Zapadnog Balkana.

Usled svega navedenog želimo da razgovaramo o sledećim pitanjima: Da li može postojati solidarnost u nadnacionalnoj zajednici kakva je EU ili smo „osuđeni“ na nacionalnu državu (blagostanja)? Možemo li zamisliti drugačiju Evropu, transformaciju u solidarniji poredak gde se razmišlja u „mi“ kategorijama i koji su koraci na tom putu? Koje su prepreke u dolasku do evropskog političkog jedinstva i kako donošenje odluka unutar EU učiniti demokratičnijim i efikasnijim? Postoji li jedinstveno evropsko građanstvo ili su političke elite usmerene isključivo prema sopstvenom,  nacionalnom biračkom telu? Kakva će biti posledica po ne-članice i da li je realno očekivati proširenje EU na Zapadni Balkan u bliskoj budućnosti?

Učesnici: