Nacionalizam se često doživljava kao politička anomalija koja periodično prekida normalan društveni život. Za mnoge komentatore nacionalizam je samo „relikvija 19. veka“ koja neočekivano „podigne svoju ružnu glavu“. Početkom 1990-ih većina analitičara bila je zbunjena „naglim porastom nacionalizma“ u Istočnoj Evropi, baš kao što su nedavno zapanjeni „ponovnim rastom populizma i novog nacionalizma“ u SAD-u, Velikoj Britaniji, Indiji, Brazilu i Kini. U ovim radovima nacionalizam se doživljava kao neobična pojava, oblik socijalne patologije koja zahteva trenutno isceljenje ili hirurško uklanjanje iz političkog tela.

U ovom izlaganju osporavam takve stavove i tvrdim da nacionalizam nije privremena aberacija već je zapravo istorijska norma. Istražujem kako i zašto je nacionalizam postepeno postao dominantna operativna ideologija modernosti i zašto još uvek živimo u nacional-centričnom svetu. Članak detaljno istražuje tri istorijska procesa koji su od nacionalizma stvorili hegemonistički pogled na svet kakav je danas: kumulativna birokratizacija prinude, ideološki prodor u celo društvo i zaokruživanje mikro-solidarnosti