Dragoljub Micunović

Rođen je 14. jula 1930. u Toplici na jugu Srbije. Tokom Drugog svetskog rata živi kao izbeglica u Merdaru. Posle rata nastavlja gimnaziju u Kuršumliji i Prokuplju. Kao osamnaestogodišnji gimnazijalac uhapšen je i, bez optužnice i suđenja, proveo je 20 meseci u zatvoru i logoru na Golom otoku.
Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954, a potom u Kruševcu tri godine radio je kao profesor filozofije i psihologije u Učiteljskoj školi i kruševačkoj gimnaziji.
S grupom intelektualaca u Kruševcu pokrenuo je časopis Bagdala, režirao pozorišne predstave i pisao pozorišne kritike. Po povratku u Beograd bavio se školskim i pedagoškim reformama u Zavodu za školstvo i Pedagoškom institutu.

Godine 1960. izabran je za asistenta na Katedri za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Odbranio je doktorsku tezu iz oblasti logike društvenih istraživanja na tom fakultetu. Predavao je istoriju socijalnih i političkih teorija na Odeljenju za filozofiju i sociologiju.
U tom periodu je aktivan u redakciji časopisa Filozofija, Savetu časopisa Praxis i Odboru Korčulanske ljetne škole. Januara 1975. Skupština Srbije donela je odluku da se osam profesora i asistenata, pa tako i Mićunović, uklone s fakulteta i Univerziteta.
Posle petnaest godina vraća se svom profesorskom radu, 1990. Krajem sedamdesetih godina je boravio na Univerzitetu u Konstancu u Nemačkoj. Od 1981. godine radio je u Centru za filozofiju i društvenu teoriju.
Političku karijeru je započeo na Filozofskom fakultetu kada je 1968. godine, bio jedan od vođa studentskog pokreta i igrao jednu od ključnih uloga tokom demonstracija kao predsednik Akcionog odbora.

S grupom disidenata, 1989. inicirao je osnivanje Demokratske stranke − prve opozicione stranke u Srbiji. Na Osnivačkoj skupštini izabran je za predsednika Demokratske stranke, a reizabran je 1992. Podneo je ostavku na ovu funkciju 1994.
Godine 1994. formirao je Fond Centar za demokratiju, nevladinu organizaciju za razvoj civilnog društva i nevladinih organizacija, građansko obrazovanje i pripremanje političkih i društvenih reformi.
U septembru 1999. pozvao je sve opozicione stranke u Srbiji na ujedinjenje organizujući Okrugli sto opozicionih stranaka u Srbiji koji je rezultirao stvaranjem koalicije DOS (Demokratske opozicije Srbije).
Nakon pobede Demokratske opozicije Srbije, u oktobru 2000. izabran je za Predsednika Veća građana Skupštine Savezne Republike Jugoslavije. Kada je formirana Državna zajednica Srbija i Crna Gora, u martu 2003. godine, izabran je za Predsednika Skupštine Srbije i Crne Gore.
Bio je šef parlamentarnih delegacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i Parlamentarnoj Skupštini OEBS-a.
Predsednik je Političkog saveta Demokratske stranke i član Predsedništva i Glavnog odbora DS-a.
Prvi je dobitnik Nagrade za toleranciju koju dodeljuju Ministarstvo za ljudska prava i OEBS, kao i nagrade Evropskog pokreta u Srbiji.
Od Ministarstva spoljnih poslova Slovačke dobio je 2001. nagradu za aktivan doprinos u radu Zajednice za demokratske promene u Jugoslaviji.

Knjige:
—Logika i sociologija: induktivno zaključivanje u sociologiji, 1971
—Socijalna filozofija: Ogledi, 1988
—Filozofija minima, 2001
—Muški zločin i izvinjenje, 2003
—Moja politika, 2005
—Reči u vremenu: skupštinski govori, 2007
—Logički problemi u istraživanju društva, 2008
—Istorija društvenih teorija. Tom 1, 2010
—Istorija društvenih teorija. Tom 2, 2010