Polazeći od Hajdegerovog shvatanja temporalnog ustrojstva ljudske egzistencije i primata ekstaze budućnosti za njenu konstituciju postavlja se pitanje o posebnosti Hajdegerovog shvatanja egzistencijalne mogućnosti i egzistencijalnog sopstva. U modalnoteoretskom smislu, Hajdeger pravi značajan odmak od tradicionalnih metafizičkih koncepata određujući egzistencijalnu mogućnost kao nešto što se konstituiše u odnosu na izvesnu ali neraspoloživu mogućnost okončanja vlastite egzistencije. U okviru tih razmatranja postavlja se teza o mogućnosti narativne izražajnosti autentične egzistencije uspostavljanjem ontološke ekvivalencije između egzistencijalne i narativne mogućnosti.