Filozofija nas je oduvek učila kako da se suočimo sa smrću. To može biti ključ našeg oslobođenja i opstanka.
Uplašeni smo. Na ivici smo i ne možemo da se koncentrišemo. Ne možemo da se usredsredimo. Misli nam lete i lebde od jedne do druge novosti. Pratimo vesti jer verujemo da treba, ali se zbog toga ubrzo pokajemo, jer su zastrašujuće i tužne. Dremanje tokom dana deluje nevoljno i grčevito. San često izostane. Ali i kada dođe, ponekad se probudimo u smrtnoj panici, sa hipohondričnim simptomima koji se čine stvarnim, iako znamo da nisu; pa se onda još osetimo sebično i glupo što ih uopšte imamo. Merimo temperaturu. Čekamo. Merimo opet. I tako redom. Osećanja nemoći i dosade pretaču se u nemoćni bes prema onome što se čini i, ponajviše, onome što se ne čini ili se čini pogrešno, neodgovorno, nepošteno.
Pomisao da možemo umreti sami od respiratorne bolesti je užasavajuća. Saznanje da se to, upravo ovde i sada, dešava hiljadama ljudi je nepodnošljivo. Životi se gube, a sredstva za život pustoše. Metafore rata deluju istrošeno i obmanjivo. Rastaču se društvene strukture, navike i načini života koje smo uzimali zdravo za gotovo. Drugi ljudi su potencijalni izvori zaraze, kao i mi sami. Nastavljamo maskirani i održavamo rastojanje.
Svako od nas je prepušten vlastitom brodu duhova. I tako je užasno tiho ovde u Njujorku. Kruže komični mimovi. U trenutku osetimo radost, podelimo ih sa prijateljima, a onda skliznemo nazad u razdvojenost, blago stisnutih zuba. Nakon nekoliko nedelja u novoj situaciji, početna groznica komunikacije i novina dugih telefonskih razgovora sa bliskim prijateljima ili poznanicima potonula je u nešto mračnije, sumornije i, sveukupno gledano, ozbiljnije. Znamo da smo u ovome na duge staze. Ali ne znamo šta bi to moglo da znači.
Kako možemo ili kako bi trebalo da se nosimo sa tim?
Filozofi su imali dugu, mučnu romansu sa socijalnim distanciranjem, počevši od Sokrata zatočenog u ćeliji; Renea Dekarta povučenog iz strahota tridesetogodišnjeg rata (u kojem je učestvovao) u sobu sa kaminom u Holandiji u kojoj je razmatrao prirodu izvesnosti; i drugih poput Boecija, Tomasa Mora i Antonija Gramšijaa, svih onih koji su bili deo ove duge tradicije izolacije i mišljenja.
Ali šta je sa samom filozofijom? Dugo je ismevana zbog toga što je praktično beskorisna, zbog neuspeha da za tri hiljade godina reši najdublje probleme čovečanstva. Kako nam, onda, može pomoći u ovom neizmerno teškom trenutku? Može li filozofija da punudi neki vid prosvetljenja ili čak utehe u ovoj novoj pogubnoj realnosti koju obeležava teskoba, žalost i zastrašujuća sablast smrti?
Možda ovo: filozofirati znači naučiti kako umreti. Tako to iskazuje Mišel de Montenj, esejista iz 16. veka – izumitelj žanra eseja – citirajući Cicerona, koji je sam mislio na Sokrata osuđenog na smrt. Montenj kaže da je razvio naviku da mu smrt ne bude samo u uobrazilji, već neprestano u ustima – u hrani koju je jeo i u piću koje je pio. Onima među vama koji su nešto češće počeli da kuvaju i možda malo više piju u svojoj izolaciji, ovo bi moglo zvučati morbidno. Ali nije ni malo. Montenj ovu misao zaključuje iznenađujućom rečenicom: „Onaj koji je naučio da umre odučio se od toga da bude rob.“ Reč je o sjajnoj ideji: Ropstvo se sastoji u vezanosti za strah od smrti. Porobljava nas užas sopstvenog uništenja.
Sloboda se, nasuport tome, sastoji u prihvatanju naše smrtnosti, toga da smo osuđeni na smrt. Sloboda se istinski oseća samo u saznanju da su naši životi oblikovani neizbežnim i neuklonjivim približavanjem smrti, dan za danom, sat za satom. Ovako posmatrano, dobro je proživljen život, filozofski život, onaj koji pozdravlja dolazak smrti. Egzistencija je konačna. Smrt je izvesna. Nije to ništa novo. Ali filozofski život mora da počne strasnom potvrdom naše konačnosti. Kao što je T. S. Eliot rekao za dramskog pisca Džona Vebstera, ispod kože moramo videti lobanju.
Pa ipak, i dalje smo uplašeni. I dalje smo na ivici. Pokušajmo da o ovome razmislimo u svetlu razlike između straha i teskobe. Bar od Aristotela znamo da je strah naša reakcija na stvarnu pretnju iz sveta. Zamislimo da imam neobičan strah od medveda. Ako bi se na pragu mog stana pojavio ogroman medved, osetio bih strašan strah (moguće i iznenađenje). A kada bi se medved iznenada povukao ka ulici, moj strah bi splasnuo.
Teskoba, suprotno tome, nema određeni objekt, nema medveda. Reč je u stvari o stanju u kojem konkretne činjenice sveta nestaju iz vida. Sve odjednom deluje neobično i čudno. Radi se o osećanju da smo u svetu kao celini, u svemu i ničemu posebnom. Rekao bih da ono što mnogi među nama sada osećaju jeste ta duboka teskoba.
Specifična narav ove pandemije je u tome što je virus, iako više nego stvaran, sveprisutan, a nevidljiv golom oku. Covid-19 se formira u strukturu stvarnosti: bolest koja je svuda i nigde, koja je neprecizno znana i koja je zasad neizlečiva. Mnogi od nas se osećaju kao da već nedeljama, možda i mesecima, plivaju u moru virusa. Međutim, možda se ispod naših drhtaja od straha nazire neka dublja teskoba, teskoba zbog toga što smo smrtni, što nas je nešto povuklo ka smrti. I možda pokušavamo toga da se domognemo, kao uslova naše slobode.
Od vitalnog je značaja, čini mi se, da prihvatimo i afirmišemo teskobu ne skrivajući se od nje, ne bežeći i ne izbegavajući je, ne nastojeći da je objasnimo u odnosu na neki objekt ili uzrok. Takva uznemirenost nije puki poremećaj koji treba lečiti, posebno ne lekovima koji će proizvesti utrnuće. Treba je priznati, oblikovati i izbrusiti u pokretač oslobođenja. Ne kažem da je to lako. Ali možemo pokušati da preobrazimo osnovu teskobe iz nečeg što naš parališe u nešto što podstiče i što je sposobno za hrabrost.
Većina nas se najveći deo vremena podstiče na život u lažnoj večnosti, i to smatramo normalnošću. Zamišljamo da će se život nastaviti i da se smrt dešava drugima. Smrt se svodi na ono što Hajdeger naziva društvenom neugodnošću ili izravnom netaktičnošću. Filozofska uteha se u ovom slučaju sastoji u tome što ćemo se odmaći od navika normalnog života koje poriču smrt, suočivši se s teskobom koju stvara ova situacija nezaslepljeno hrabro i s trezvenim realizmom. Treba strastveno odigrati tu činjenicu kao osnovu za našu zajedničku reakciju, jer je konačnost relaciona: nije ovde reč samo o mojoj smrti, već o smrti drugih, onih o kojima brinemo, bliskima i dalekima, prijateljima i strancima.
Pre nekoliko nedelja sam se zatekao kako neobavezno pričam o književnosti koja se bavila kugom: Bokačovom Dekameronu, Defoovoj Godini kuge, Kamijevoj Kugi. Mislio sam da sam jako pametan dok nisam shvatio da mnogi govore potpuno iste stvari. Uistinu, mislilac kojem sam najviše imao potrebu da se vratim je Blez Paskal, briljantan francuski matematičar i teolog iz 17. veka, i to posebno njegovim Mislima.
Paskal piše da je izvor svih problema ljudskog roda naša nesposobnost da sedimo s mirom sami u sobi; piše o nestalnosti, dosadi i teskobi kao odredbenim odlikama ljudskog stanja; o mašinizovanoj snazi navike i zaglušujućoj buci koju pravi ljudski ponos. Međutim, od svih Paskalovih misli na mene je najsnažniji utisak ostavila ona o tome da je ljudsko biće poput trske, „najslabije od prirode“, jer ga može zbrisati isparenje – ili kapljica koja se prenosi vazduhom.
Ljudi su bedni, podseća nas Paskal. Slabi smo, krhki, ranjivi, zavisni stvorovi. Ali – i u tome je ključni preokret – u tome počiva naša veličina. Univerzum nas može zdrobiti, mali virus nas može uništiti. Ali univerzum o tome ne zna ništa, a virusu nije stalo. Mi, suprotno tome, znamo da smo smrtni. I naše dostojanstvo se sastoji u toj misli. „Nastojmo“, kaže Paskal, „da mislimo dobro. To je princip moralnosti“. Isticanje ljudske krhkosti, slabosti, ranjivosti, zavisnosti i bedi suprotno je morbidnosti i budalastom pesimizmu. U tome je ključ naše veličine. Naša slabost je naša snaga.
Sajmon Kričli je profesor filozofije na Novoj školi za društvena istraživanja (The New School for Social Research) i autor nekoliko knjiga, uključujući najskoriju Tragedija, Grci i mi. Moderator je foruma Kamen (The Stone, The New York Times).
Sa engleskog prevele Marija Velinov i Adriana Zaharijević.
Originalno objavljeno na NY Times