Projektom su obuhvaćena multidisciplinarna istraživanja pamćenja prošlosti, tj. izbora događaja i vrednosnih značenja koje ti događaji reflektuju, kao i javnog interesa od izbora upravo tih događaja, a ne nekih drugih i, naposletku, utvrđivanje aktuelnih i konkurentskih politika društvenog pamćenja presudnih za savremeno konstruisanje nacionalnog identiteta. Osim pitanjima dominantnih idejnih, kulturnih i političkih nasleđa, bavili bismo se načinima prenosa znanja, vrednosti i predstava kroz vreme u materijalnoj i kulturnoj produkciji i posebno analizama koje se osim na uobičajeni – pisani i temporalni – prenos sećanja usredsređuju na prostorne, digitalne, vizuelne i akustičke označitelje memorisanja kulturne prošlosti i načine njenog čuvanja i delovanja. Pokretanjem pitanja uzajamnog uticaja politika pamćenja i identiteta naša istraživanja usmeravaju se prema ispitivanju vrednosti na kojima se zajednički identitet izgrađuje i iznalaženju strategija, načina i simbola kojima se nacionalni identitet najbolje predstavlja u regionalnom i evropskom kontekstu. Polazeći od pretpostavke da politike društvenog pamćenja obrazuju simboličku i diskurzivnu logiku nacionalnog identiteta, te da uspešno konstruisane neposredno doprinose njegovoj afirmaciji, glavni predmet istraživanja jeste teorijska i istorijska reinterpretacija političkih i društvenih ideja, znanja i predstava važnih za savremeno kolektivno pamćenje i njihovo kontekstualno prosuđivanje u svetlu sadašnjih i budućih potreba zajednice.
ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA
U teorijskom smislu, aktuelnost ovog projekta takođe je nesumnjiva s obzirom na pojačano akademsko interesovanje za pitanja kolektivnog pamćenja nakon sloma totalitarnih režima. Ova problematika je u poslednjoj deceniji doživela ekspanziju u političkoj, društvenoj i humanističkoj teoriji, posebno onoj koja je usmerena na istraživanje tzv. postkomunističkih društava. Budući da je poznato da su politike kolektivnih pamćenja i identiteta izuzetno važne u sprovođenju međunarodne politike, komparativne studije između država nastalih krahom zajedničke države omogućile bi regionalnim politikama bolje snalaženje u međunarodnoj saradnji i udruživanju, što je naročito važno u uslovima ne sasvim stabilnih političkih prilika na jugoistoku Evrope.
Takođe, u epohi digitalne komunikacije i novih informatičkih tehnologija, teorijsko razmatranje pitanja pamćenja pokazuje se kao filozofsko, sociološko, politikološko i antropološko pitanje od prvorazrednog značaja. U društvima znanja i situaciji u kojoj je teško sačuvati prevlast nad informacijama, kao veoma važna pitanja javljaju se strategije upravljanja informacijama i načini njihovog plasiranja i prenošenja u sferu značenja. Zato se kao jedan od suštinskih zadataka postavlja ispitivanje tvorbe i prenosa sećanja u svetlu novih tehnologija, te uticaja koji nove tehnologije mogu imati na razumevanje i konstruisanje politika pamćenja i identiteta. Protok informacija, važnih za kolektivna sećanja i interpretacije povesti, u okviru savremenih tehnologija nameće se kao izrazito aktuelno pitanje, jer izvan glavne, mahom institucionalizovane i smišljene politike sećanja, koja uključuje različite komemoracije, izveštavanja u medijima, udžbenike i slično, danas, prvi put u istoriji, svako može da bude tvorac javne kulture sećanja.
Pokretanjem pitanja politika pamćenja i identiteta naše istraživanje posredno se usmerava i prema ispitivanju vrednosti na kojima se zajednički identitet izgrađuje i posebno prema iznalaženju strategija, načina i simbola kojima se nacionalni identitet najbolje predstavlja. Još važnija funkcija politike pamćenja jeste stvaranje osećanja poverenja između pripadnika jednog kolektiviteta. U svakodnevnom delovanju nacionalne semantike i njenom pretvaranju u rituale, uspešna politika pamćenja stvara osećanje poverenja između pripadnika nacije, a poverenje, pak, omogućava stvaranje stabilnih političkih institucija. Stoga je istraživanje politika pamćenja važno za analizu procesa formiranja stabilnih demokratskih institucija, čiji značaj i društvenu aktuelnost nije potrebno posebno naglašavati.
Naposletku, istraživanja politika pamćenja u Srbiji, regionu i evropskoj tradiciji nisu isključivo predmet strogo naučnog interesa, nego imaju važnu političku funkciju i primenu u procesima političkog odlučivanja. Uspešnije konstruisanje politike pamćenja, te komparativno poređenje politika pamćenja u regionalnom kontekstu, posebno sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, primenilo bi se na relativizaciju uzajamnih etnoistorijskih stereotipa i kritičko preispitivanje formi nacionalnih identiteta, što doprinosi prevladavanju prošlosti i demokratskoj konsolidaciji.
Očekujemo da bi rezultati ovih istraživanja i Srbiji i novonastalim državama u regionu mogli da pomognu u definisanju delotvorne politike međunarodnog savezništva u okviru procesa širih integracija, kao i da se odraze na adekvatnost uzajamnog uvažavanja i brige o nacionalnim manjinama.
REZULTATI
Osnovi očekivani rezultat istraživanja predloženog projekta je identifikovanje najvažnijih činilaca kolektivnog pamćenja Srbije, pokazivanje uzajamne uslovljenosti istorijskih događaja i njihovog kasnijeg političkog i kulturnog oblikovanja, a onda i refleksivno sagledavanje ovih odnosa u širem teorijskom i istorijskom kontekstu. Polazeći od pretpostavke da je rad na nacionalnom pamćenju – u smislu stalnog napora za ovladavanjem kolektivnom memorijom kroz traženje što primenljivije verzije prošlosti za sadašnjost i projektovanu budućnost – otvoren proces, pokušaćemo da identifikujemo temeljne odrednice kolektivnih pamćenja kroz vreme, kao i različite interpretacije najvažnijih nacionalnih događaja i ličnosti, te pokušaje njihovog usaglašavanja i stavljanja u funkciju sadašnjih i budućih potreba zajednice.
Budući da naše akademsko interesovanje za kolektivne memorije sledi i inače pojačanu društvenu pažnju usmerenu na ova pitanja nakon kraha jugoslovenske države, osim što nastojimo da odgovorimo na pitanja ŠTA i KAKO Srbija pamti iz svoje prošlosti, naš cilj je da ta saznanja analiziramo u regionalnom kontekstu i posebno u kontekstu ostalih postkomunističkih država nastalih završetkom hladnog rata.
Uzimajući u obzir nedvosmislenost veze između kolektivnog pamćenja i kolektivnog identiteta, kao i činjenicu da se politika nacionalnog identiteta formira putem interakcija nekoliko politika (politike istorije, jezičkih i kulturnih politika, religijskih politika, kao i politika prema nacionalnim manjinama, rodnim ulogama i sl.), jasno je da se multidisciplinarnim pristupom ova pitanja na najbolji način mogu rasvetliti, budući da sve ove politike zajedno izražavaju i politički artikulišu istorijsku svest i sumu uspomena jednog društva.
Naposletku, istraživanja politika pamćenja u Srbiji, regionu i evropskoj tradiciji nisu isključivo predmet strogo naučnog interesa, nego imaju važnu političku funkciju i primenu u procesima političkog odlučivanja. Uspešnije konstruisanje politike pamćenja, te komparativno poređenje politika pamćenja u regionalnom kontekstu, posebno sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, primenilo bi se na relativizaciju uzajamnih etnoistorijskih stereotipa i kritičko preispitivanje formi nacionalnih identiteta, što doprinosi prevladavanju prošlosti i demokratskoj konsolidaciji. Očekujemo da bi rezultati ovih istraživanja i Srbiji i novonastalim državama u regionu mogli da pomognu u definisanju delotvorne politike međunarodnog savezništva u okviru procesa širih integracija, kao i da se odraze na adekvatnost uzajamnog uvažavanja i brige o nacionalnim manjinama.