Naše istorijsko vreme specifično je po neprestanom umnožavanju različitih oblika nasilja. Nasilje prožima institucije od porodice, preko škole i bolnice, do države i međunarodnih vojnih i ekonomskih organizacija. Neki oblici nasilja – nasilje u partnerskim odnosima i porodici – oduvek su s nama, ali je o njima poslednjih decenija počelo da se govori daleko više: prestali su da budu svedeni isključivo na sferu privatnosti i nađene su izvesne pravne forme kojima se ono strukturira i iznosi na videlo. Drugi oblici nasilja, takođe prisutni kroz čitavu istoriju čovečanstva poput osvajanja i ratova, u našem su vremenu dobili nov, perfidniji lik. Premešteni s globalnog Severa i razmešteni na razne delove planete, oni pružaju privid stabilnosti centra i ojačavaju snažnu podelu između centra i svih njegovih periferija. Globalizovani svet proizveo je nove oblike nasilja među državnim entitetima, koji dovode u pitanje suverenost, ne prizivajući istovremeno kosmopolitski međunarodni poredak. Terorizam, ojačavanje političkih snaga skeptičnih prema međudržavnim oblicima ujedinjenja, sve izraženija ekonomska nejednakost među državama koja proizvodi države koje su manje ili više suverene, samo su neki od učinaka takve konstelacije snaga. Različite forme institucionalnog nasilja – biopolitičkog i nekropolitičkog – postale su osobito vidljive tokom poslednje izbegličke krize, čiji efekti ni danas ne jenjavaju.

U svetu koji je padom Berlinskog zida prestao da bude bipolaran, koji se zasnivao na obećanju da nastupa kraj istorije, ili pak doba ljudskih prava, demokratije i mira, razvili su se novi mehanizmi zauzdavanja protoka ljudi, nove forme regulisanja populacija, novi oblici društvenog upravljanja. Politike državljanstva samo su jedan, mada izrazito značajan oblik institucionalnog nasilja čiju je obuhvatnost izbeglička kriza obelodanila. U specifičnom trenutku kojem svedočimo, ekonomsko nasilje koje države sprovode nad svojim građanima takođe ima zapanjujuće razmere: u ime stabilnosti, štednje, ekonomske racionalnosti, države sprovode legalno nasilje nad vlastitim državljanima, posredstvom po građane štetnih zakona ili manipulacijom i zabranom okupljanja, štrajkova, sindikalnog udruživanja. Duboko društveno raslojavanje podstiče različite forme nasilnog ophođenja, čiji su uzroci ili efekti mržnja, nepoverenje, nesigurnost, strah, ksenofobija. Ukratko, naši svakodnevni odnosi, naša afektivnost, način na koji mislimo o svetu oko sebe, postaju temeljno određeni prikrivenim ili eksplicitnim formama nasilja.

Može li se otud zaljučiti da je nasilje postalo konstitutivno za savremeni svet? Da li je moguće kritički se odnositi prema nasilju i šta bi takav stav podrazumevao? Ili je realnije pomiriti se s neophodnošću njegovog prisustva i, u skladu s tim, raditi na ekonomiji nasilja? Da li je, suprotno tome, moguće zalagati se za potpuno odsustvo nasilja? Da li se mnogostrukim vrstama nasilja danas može, štaviše mora pružiti nenasilan otpor? Odustane li se od radikalnog zahteva za nenasiljem, može li se dosledno braniti pristanak na određene forme nasilja – bilo u cilju zaustavljanja nekog drugog mogućeg nasilja, bilo prospektivno, u cilju zaustavljanja svakog oblika nasilja? Posebno je osetljiv problem kako se kritički odnositi prema onim oblicima institucionalnog nasilja koji nas istovremeno i štite i makar potencijalno ukidaju zaštitu/slobodu? Kako se odnositi prema institucijama koje počivaju na izvesnim oblicima nasilja, iako time istovremeno obezbeđuju određenu vrstu sigurnosti, društvenog trajanja i postojanosti? Kako se odnositi prema suptilnim oblicima nasilja koji nas regulišu, svrstavaju, kategorizuju u poželjne i nepoželjne grupacije, a kako prema onima koji na otvoreno agresivan način onemogućavaju pokretljivost, ukidaju osnovna prava, oduzimaju glas?

Možemo li na isti način biti kritični prema njima ili su nam neophodni drugačiji nivoi kritike koji će ih na različite načine učiniti vidljivima, demaskirati ih i prozreti? Kako se, najzad, kritički odnositi prema formi racionalnosti koja nas, upravo kada želimo da budemo kritični – u javnosti, kroz naučno i kulturno delovanje – preobražava u subjekte čija je reč marginalna, jer se ne rukovodi zahtevima tržišta ili ne staje uz dominantne tokove ‘afirmativnog mišljenja’? I kako uopšte tretirati reč, govor kao sredstvo ili instrument nasilja: ima li verbalno nasilje isti rang kao ono faktičko, fizičko i sistemsko, i ne reprodukuje li ga i sama njegova kritika? Kako se suprotstaviti – i treba li se suprotstaviti – iskazima koji u ime borbe protiv nasilja zagovaraju nasilje, osuđujući ranjive grupe na još veću ranjivost? Da li postoje prostori, institucije i odnosi koji su lišeni nasilja, i na kojim se osnovama oni grade? Kakva nam je kritika uopšte uzev, a zatim i sasvim precizno kritika nasilja, neophodna u vremenu koje je naše, kojem pripadamo i koje svojim angažmanom želimo da oblikujemo?

Specifičnost balkanske regije ne treba posebno naglašavati. Smešten na rubovima, Balkan je stara Ruritanija Evrope. U svojim višestrukim istorijama, pripadao je i Istoku, gde je taj istok oznaka i za orijentalizam i za istočni blok; i jugoistoku, susrećući se na tim koordintama s neobično pozicioniranim jugom Evrope, derogativno grupisanim pod akronimom PIIGS. Jedan njegov deo, koji je devedesetih godina imenovan kao „Balkan“, čime su medijski bili takoreći odstranjeni drugi delovi Balkanskog poluostrva, postao je simbol poslednjih evropskih ratova, rasparčavanja, razdvajanja usred sveta koji se ujedinjuje (što na neobičan način čuva imenica balkanization, koja je doduše usled mnoštva drugih savremenijih cepanja izgubila na zvučnosti). U svom postsocijalističkom, tranzicionom liku, Balkan se predstavlja kao da stalno zadocnjuje i kaska u procesu izlaska iz sopstvene (samoskrivljene) nezrelosti. Nasilje koje mu se istorijski, kulturološki i politički upisuje, zahteva stoga stalni angažman tumačenja i „prevođenja“.

U okviru godišnjeg seminara Instituta za filozofiju i društvenu teoriju nastojimo da, zajedno sa teoretičarima i teoretičarkama iz različitih delova sveta, promislimo probleme nasilja i kritike danas, da uporedimo iskustva, razumemo specifičnosti i složenost navedenih fenomena.