Može biti da tek sada čitam šta živi filozofi imaju da kažu o svetu, uz osećaj izvesne urgentnosti. Čitam sve, od prizivanja Majke Zemlje, preko tipova etičkih odgovora na krizu, teorijā zavere inspirisanih vanrednim stanjem i golim životom, jukstaponiranja slobode i bezbednosti, tvrdnji o „povratku istorije“, do beskrajno ponovljivih promišljanja o autoritarizmu u neoliberalnom liku. Proždirem te tekstove kao da od toga sve zavisi. Očigledno je: preko su mi potrebni odgovori.
Krajnje neobično, na početku sam najviše uživala čitajući rasute misli o stoicima, o tome kako su gledali svet koji se pred njihovim očima raspadao, ne osećajući nemir ili se prisiljavajući da ostanu mirni. Mi, međutim, ne živimo u svetu koji nas pušta da budemo na miru (stay calm and #staythefuckinghome). Hartmut Roza je pisao o ideji Beschleunigung, beskrajne akceleracije, gde se sve spolja i iznutra ubrzava. U Usporavanju Milan Kundera kaže: “Quand les choses se passent trop vite, personne ne peut être sûr de rien, de rien du tout, même pas de soi-même”. Imajući to u vidu, stoici su – bili robovi ili carevi – mogli da zastanu i misle da bi bili sigurni da su sigurni bar u sebe. Možemo li i mi to?
Prvi pad sam sebi objasnila kao epistemičku krizu. Prošlost – vreme kada je sve bilo brzo kao i obično, u tom trenutku samo sedam dana iza mene – delovala je kao vreme koje nikada nije pripadalo meni i drugima koji su pripadali tom vremenu. Prošlost je delovala kao skladni predeo koji bi se mogao smrskati jednim okretom kaleidoskopa. Razbrzana, prvo sam osetila da gubim vreme, taj skladni dugi put u danas. Odjednom je postalo jasno da vreme zavisi od njegovog požurivanja, od povlačenja prošlih iskustava u sadašnjost i nastojanja da se ona nekako dovuku ka budućnosti. Tada izbija druga epistemička kriza. Posle nekoliko dana prihvatanja koje se odvijalo u poprilično stoičkom maniru, da je prošlost čvrst i nepokretan predeo koji tamo negde stoji mirno i neopozivo, nagrnula je budućnost. „Budućnost“? Šta je sutra ili prekosutra kada nema razlike među danima? Kada danima nedostaju ivice? Ne samo da je naše judeohrišćansko shvatanje progresije, koje je deo našeg krvotoka sa ili bez živog Boga, Čoveka i Autora, prestalo da ima smisla, nego se obelodanila i ispraznost našeg društvenog i političkog vremena. Bez obzira na prognoze, mračne ili ohrabrujuće, zaglavljeni smo u sadašnjosti. Sadašnjost brojimo. Brojimo sekunde, minute, sate (do doručka, ručka, večere, do sledeće konferencije za štampu, do sledećih mera koje nalažu i produbljuju društveno distanciranje, do sledećeg poziva, do sledeće pozitivne poruke nekog do koga nam je stalo), kao što brojimo zaražene, umrle, nezaposlene, preduzeća i pojedince koji se prijavljuju za pozajmice. Iz dana u dan. Iz dana u dan.
Možda takođe čekamo. Ali čekanje postaje sve teže s usporavanjem vremena. Čekati znači projektovati u budućnost, konstruisati neki kraj ili neki početak. Zastati, ali samo na određeno vreme. Bez predvidljivog trenutka u kojem čekanje staje, ono se preobražava u beskrajnu sadašnjost. Zato čekamo, jer se i dalje sećamo kako se to radi iz vremena kad je vreme bilo brzo. Ali, da li ćemo čekati i za dve sedmice?
Čini se da se Korona tiče samo prostora – prostorne distance, „uprostorenja“ u naše stanove, zauzimanja prostora u bolnicama ili prihvatnim centrima (gde često nema dovoljno prostora za sve), bivanja na ulicama (ili sklanjanja s ulica), borbe u nama sa nama samima i prolećem koje nas poziva, gotovo podsvesno, da izađemo napolje. Rekla bih da nas sve to podseća na obilje, i pruža nam ono čega smo sve više lišeni – osećaja za pre i posle. Ono što nam je u našem veoma ubrzanom svetu davalo sigurnost.
Ono što sam dosad naučila, hrabro se suočavajući sa svojim epistemičkim krizama, jeste da nekako ponovo moramo izumeti vreme. U tom poduhvatu, filozofija bi mogla da bude od neke koristi, ali poezija – ponovni pokušaj da naučimo da sanjamo – može imati neposrednije efekte. Ako je stvarnost saterana u ćošak, sanjanje bi moglo da povrati neke ivice koju su nam sada potrebnije nego ikada.
Adriana Zaharijević