Postoje mišljenja da se čovečanstvo može prilagoditi bilo čemu. Da li se promenom načina života može prilagoditi čak i novom svetu koji prouzrokuje antropocen?
Kako je to u intervjuima rado ponavljao političar Vuk Drašković, ne slažem se s pitanjem. Uveren sam da je pogrešno, pomodno, nazivati antropocenom doba u kojem živimo. Nije Čovek niti humanizam transportovao robove na svojim lađama iz Afrike u Ameriku, radnici u Mančesteru se nisu pobunili protiv Čoveka niti humanizma, nije Čovek ni humanizam naredio da se izgradi nuklearna elektrana u Černobilu. Zastupam stav da stvari treba da nazivamo svojim imenom: nazovimo to logikom kapitala, eksploatacijom na klasnoj osnovi, autoritarnom državom, rasizmom, patrijarhatom, ili uništavanjem životne sredine. Naravno, neophodno je apstrahovati do određene mere, ali treba da trebimo lažne ili preterano čedne apstrakcije. „Antropocen“ služi tome da zaboravimo, da zamaglimo prave faktore. Prepoznatljiva tradicija svaljivanja krivice na čoveka u opštem smislu postoji otkada je, ponekim zapisima, Sokrat sasuo rečitu tiradu sofisti Prodiku, međutim, ne verujem da bismo danas imali potrebe za tim. „Kapitalocen“ je bolji izraz, ali ni taj ne pokriva sve nijanse dominacije savršeno. U načelu, slažem se s tekstom Andreasa Malma i Alfa Hernborga Emberi tényező? Az antropocén-narratíva kritikája (Ljudski faktor? Kritika antropocenskog narativa), koji je u mađarskom prevodu objavljen u časopisu „Fordulat“. Što se tiče drugog dela pitanja: da, svakako moramo da menjamo način života, ali isključivo ukoliko to osmišljavamo zajednički u okviru naših društvenih odnosa i u skladu s međuzavisnošću nas i prirode. Pojedini složeni sistemi se, naravno, mogu prilagoditi na mnoge načine našoj okolini, i naša okolina se može prilagoditi na različite načine njima. Ipak, umesto apstraktne analize svrsishodnije je uperiti pogled u one civilizacije i zajednice koje su tokom istorije propale zbog, na primer, uništavanja životne sredine: gradovi Maja, Anasaziji i Kahokiji, društvo Močea i Tijavanakoa, Mikena i mikenska civilizacija, Veliki Zimbabve, Angkor Vat, civilizacija doline Inda, Uskršnje ostrvo… Iz njihovih negativnih primera možemo da naučimo više, nego što nam nudi apstraktna analiza preuveličanog eksplanansa Čoveka, koji može da znači sve i ništa.
Da li bi razmišljanja na liniji antihumanizma i posthumanizma moglada budu smernice koje daju odgovor na antropocen shvaćen kao geološka epoha?
Imam ozbiljne primedbe ne samo u vezi s antropocenom, već i u vezi s posthumanizmom (i njegovim varijacijama). Ovih dana upravo radim na tekstu koji će nositi naslov Mi jöjjön a poszthumanizmus után? (Šta nakon posthumanizma?) koji bi trebalo da objavi Prae.hu. U tom tekstu ću argumentovati da se posthumanisti zapravo bore protiv jedne himere i, nadalje, da uglavnom govore haotične i protivrečne stvari, kada obrazlažu svoju distancu od humanizma. U kontekstu istorije ideja oni pogrešno opisuju humanizam u odnosu na kojeg sebe određuju kao „post“, dok u kontekstu društene analize maše realno delujuće sile. Zatim, obrazložiću da nema nedvosmislenog savezništva između savremenih teorija (spekulativni realizmi, predmetnoorijentisane ontologije, novi realizmi, novi materijalizmi, i sl.) i posthumanizma, naprotiv: da se upravo pojedine od tih teorija mogu smatrati odanima humanizmu. I, na kraju, pokušaću da objasnim zašto su se pojavile teorije antihumanizma i posthumanizma, što se, prema mom mišljenju, ne može razumeti bez da se uzme u obzir dinamika poznog kapitalizma. To ne znači da određeni uvidi posthumanizma nisu plodonosni, međutim njih treba smestiti u adekvatniji okvir (na primer teorije kompleksnosti). Razumljivo je, naravno, da je posthumanizam postao pomodni buzzword i u Mađarskoj, gde je takođe stigao, s nešto zakašnjenja, poslednjih godina.Sve za šta se zalepi, stiče privid aktuelnosti i progresivnosti. Inače knjiga Marka Horvata (Horváth Márk), Adama Lovasa (Lovász Ádám) i Mario Z. Nemeša (Nemes Z. Márió) o posthumanizmu je veoma uzbudljiva i širokih vidika. Ja podstičem ljude samo na to da ponovo promisle metapremise te teorije.
Da bismo razumeli koje su moguće posledice trenutne situacije, uputno je da usmerimo našu pažnju na dugačak, indukcioni proces koji prethodi sadašnjosti, umesto da skiciramo utopijske budućnosti?
Nedavno je objavljen intervju pod naslovom Nemoguće je promeniti sadašnjost bez da promenimo prošlost. Ja se slažem sa stavom koji je sadržan u tom naslovu. Treba da propitamo prošlost. Iza nas se uvek nalazi jedna historia abscondita, jedna skrivajuća istorija, koja nas, ujedno, upućuje na alternativne mogućnosti prošlih vremena. Tako, na primer, analitičari prvobitne akumulacije (u znaku tzv. aleatorskog materijalizma) pokazuju da je ono što se danas čini nužnim razvojem događaja uistinu zavisilo od slučajnih faktora i konflikata brojnih sučeljenih sila. Takva retrospektivna analiza smesta treba da deluje na oslobađajući način i glede budućnosti: ukoliko je već u prošlosti moglo da bude drugačije, onda i u budućnosti može da bude drugačije. Odnosno, TINA (there is no alternative) je pogrešno stajalište. Poput rabina koji su branili da u pogledu budućnosti izričemo hrabra propročanstva, Marks u predgovoru Kapitala govori podrugljivo o onima koji bi da pišu „recepte za kuhinju budućnosti“. Potrebne su nam realne utopije umesto apstraktnih. „Mesijanistički“ marksista Ernst Bloh (Ernst Bloch) je sugerisao da utopije koje prelaze granicu sadašnjosti svuda možemo uhvatiti na delu: u romantičnim romanima o indijancima, u turizmu, u pričama o Aladinovoj čarobnoj lampi, u modi ili u različitim orijentalizmima. U svemu tome dobija izraz utopijska žudnja za drugim. Bloh je primetio utopijsku crtu čak i u Kju kluks klanu, a na njegovom tragu Fredrik Džejmson (Fredric Jameson) čak i u fašizmu. Vredi koristiti ovu perspektivu kada se suočavamo sa savremenim političkim pokretima koji se kreću putevima autoritarnosti i postfašizma. Možda se u ovome krije izvesna uteha: i u njima dejstvuju utopijske želje – međutim naš je zadatak da ih radikalno preusmerimo. Uopšteno govoreći, verujem, da treba da se upredu u jednu nit horizonti sadašnjosti, prošlosti i budućnosti.
Koja važna pitanja menja, pokreće novonastala kriza? Vredi li određene aktuelnosti ispitivati služeći se jednim novim teorijskim okvirom?
Nema sumnje da se čovečanstvo dugo nije suočilo s događajem koji bi ga primorao da ovoliko uspori. Površne analize uglavnom ukazuju na to da smo „zanemarili naše zdravstvene sisteme“, da „iliberalni sistemi iskorišćavaju poverenje ljudi“ ili da „ne postupaju stručno“. Adekvatne analize, prema mom mišljenju, odlaze dublje od ovoga: uzimaju u obzir naš odnos prema životnoj sredini, distribuciju hrane, dinamiku kapitala. Budući da se na ovom planu pojavljuju brojne izvrsne analize, ne verujem da nam je potrebna jedna „nova teorija“po svaku cenu – već da je potrebno da naše postojeće dobre teorije koristimo na odgovarajući način.
Već smo i pre izbijanja pandemije mogli da vidimo kako je na primer vizuelni dizajn promišljao problematiku ubrzane proizvodnje i potrošnje, klišee brzog načina života, pretnje ljudske i ekološke katastrofe. Da li je sada Slow Life aktuelniji nego što je bio „nekada“?
Pojavile su se brojne analize u vezi s brzinom, koje se kreću od pohvala usporavanju do akceleracionističkih zahteva prekomernog ubrzanja. Uprkos mojoj simpatiji prema sporosti (i njenim različitim neostoičkim, budističkim i drugim varijantama), plašim se da ovaj pristup ništa ne znači ukoliko ga ne utemeljimo u jednu širu društvenu analizu koja ne ispušta iz vida turbokapitalizam. Ovakve pojave (Mindfulness i drugi), na žalost, često imaju za polaznu tačku izolovano, asocijalno, ljudskih odnosa lišeno „ja“ (kao da se sve ovo dešava isključivo u našim „glavama“), i nemaju šta da kažu o društvenim okvirima, zbog kojih su brzina i ubrzanje nužni. U pitanju je puki eskapizam, a ne rešenje. Nakon što je u svom domu meditirao sat vremena, čovek već sutradan juri na posao da bi još produktivnije proizvodio. Nećemo mnogo postići pukom „promenom načina života“. Otprilike toliko koliko je papa Klement VI. promenio feudalne odnose time što je „usporio“ i za vreme kuge se povukao u avinjonsku rezidenciju i rasterivao navodno štetna isparenja snopovima vatre. Odnosno, ni malo. Druge stvari su dovele do promene društvenih okolnosti. Da, potrebno je da usporimo i da ukinemo imperativ rasta, ali pre svega kolektivnim sredstvima. Samo tada će da nastupi Tempo Guisto, ispravni tempo, koji nećemo uspostaviti tako što ćemo sporije seckati krastavce, duže gledati u zvezde, ili smanjiti vreme koje trošimo na surfovanje na internetu. Ovo je po sebi luksuz, privilegija, nije zajedničko, solidarno i efikasno delanje. Neka nas nebo brani od vaskrsavanja kitnjaste nadrimudrosti. Povrh svega, Slow i Superslow po sebi se savršeno mogu uklopiti u sistem: intimna, „spora mesta“ privlačna su za mase turista, i mnoge progresivne kompanije počinju da uviđaju da određena doza usporavanja rezultira povećanom efikasnošću. Ova sporost je samo nova brzina. Od toga su mi bliži oni sindikalci koji su razlupali satove iznad fabričkih kapija.
Kakve bi posledice po kulturni i, unutar toga, umetnički život ostavilo ostajanje pri onlajn učenju, home office-u i ograničavanju stvarnih društvenih kontakata?
Za početak, ne budimo naivni. Prema lošem – ali i najverovatnijem – scenariju sve što treba da se nastavi onako kako je bilo pre, nastaviće se: prema logici tržišta i interesima državnog aparata. Znam, mnogi bi voleli da veruju u veliku transformaciju i u propratnu katarzu, međutim za sada ne vidim na horizontu naznake nečeg sličnog. Plašim se da će se dogoditi upravo suprotno: zbog velikih privrednih zaostajanja i gubitaka prebacićemo u još veću brzinu. A uslovi kulturno-umetničkog života će se još više srozati. Ima nečeg uzdižućeg u sadašnjoj – najverovatnije prelaznoj – situaciji, budući da znatno više ljudi, koji tenutno raspolažu i sa više vremena, ima pristup kulturnim dobrima nego što je to inače slučaj (ali, dodajmo da ovo ni sada nije dato svima). Plašim se, međutim, da će kratko biti ovako.
Koliko je značajna uloga medija u datom trenutku? Kako možemo da se adekvatno informišemo?
Nemojmo zaboraviti stanje pre koronavirusa. Pogledajmo samo dve zemlje čiji sam državljanin: Srbiju i Mađarsku. Uz određene razlike, ipak uočavamo sličnu logiku: organi vlasti su preuzeli kontrolu nad medijima, bezmalo nijedno stajalište koje je protivno vlastima nije imalo prođu, istisnuti su opozicioni i kritički glasovi (posebno iz državnih medija), lokalni mediji su pogotovo poprimili monofoni karakter, sankcionisani su kritički nastrojeni novinari itd. Onda nije čudno što se u kriznoj situaciji nastavlja nepodnošljivo stanje (u Srbiji su nedavno pustili iz zatvora novinarku Anu Lalić, koja je dospela tamo jer se drznula da piše o lošim uslovima u novosadskom Kliničkom centru). Kao što je to s medijskim analizama obično slučaj, i sada je istinito ono opšte mesto da mediji ne samo da reprezentuju stvarnost već je i delatno stvaraju: na primer, prećutkivanjem širenja virusa pogoršali su situaciju. Za početak svakako vredi listati stranice koje nisu po svaku cenu na strani vlade i koje daju prostora i temeljnijim analizama, a još više one, koje objavljuju društveno-naučno utemeljene analize.
„Zemlja će se usled zagađenja životne sredine pretvoriti u planetu na kojoj neće biti moguć život za čoveka. Mislim da smo svedoci nepogode kakvu čovek još nije video; katastrofe koja će biti kraj svake filozofije. Iza pitanja ekologije krije se i pitanje budućnosti filozofije. Ali, imati u vidu zaštitu životne sredine koju zastupaju zeleni, ili zaštitu reka, nije dovoljno – problem je znatno teži: problem postojanja. Teleprisutnosti sličnu pojavu nalazili smo isključivo u religijskom mišljenju: u duhovima, odnosno u anđelima“ – rekao je još davno Pol Virilio. Šta misliš, kakve će posledice imati današnja eskalacija tzv. teleprisustva?
Ukoliko se svet uruši, verovatno nećemo žaliti najviše za filozofijom (iako sam joj i ja veoma privržen). Kako sam već nagoveštavao, nisam siguran da će i dugoročno biti radikalnih promena u tom pogledu. Inače, neoliberalizam je odavno integisao u sebe fenomen home office-a što je dovelo do poprilično perverznih posledica. Nestanak moderne (nikako ne klasične) razlike između slobodnog i radnog vremena, doma i radnog mesta nije bezuslovno oslobađajući: naprotiv, on može da pretvori svo tvoje vreme u radno, da ti ukine prostor za manevrisanje i da te liši osećaja domaćinskog kao konačnog utočišta. Teleprisustvo je i neovisno od koronavirusa izazov našeg doba (izvrsni autori su pisali o tome, poput Franka Fišbaha i Hartmuta Roze). Nestanak heterohronije, opšta simultanost, raspad koordinata u prostor-vremenu, opadanje živog prisustva bili su izazovi već i pre krize.
Da li je bolje upravljati krizom totalitarnim ili demokratskim sredstvima?
Nisam fasciniran teorijama totalitarizma, ali ostavimo sada to po strani. Niti mislim da je liberalno predstavničko upravljanje sa svojim „kočnicama i protivtežama“ bezuslovno demokratsko. Odnosno, rad brojnih, u mainstream-u hvaljenih vlada se ne zasniva ni blizu na vladavini naroda. Teorijski naravno: potrebno nam je odlučno demokratsko delovanje. Neke kompanije sada rado traže od svojih saradnika da glasaju, na primer, preko usluge Doodle-a. Na žalost, ne vidim da je mogućnost teleprisustva i elektronskog kolektiva zaista pospešilo političko učešće. Naravno, izuzetno je opasno pozivati se na „vanredno stanje“, ima dosta mračnu nacističku predpriču, to smo mogli da naučimo i od filozofa, poput Agambena (koji se inače veoma nesretno očitovao povodom koronavirusa).
Kakve građanske inicijative, građene odozdo, mogu da nam pomognu u budućnosti, imajući u vidu i tvoju ekspertizu?
Ovih dana smo mogli da čitamo da na nekim mestima uključuju i filozofe u promišljanje principa odlučivanja o obolelima. Međutim, ja bih umesto nabrajanja sličnih slučajeva govorio o aktivnostima u kojima i sam učestvujem. Proteklih godinu i po dana srpska vlada je onemogućila naš rad na beogradskom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, da bi nas kaznila što smo je kritikovali. Nemamo adekvatan pristup ni svojoj internet stranici, pa smo u znaku protesta osnovali protivstranicu. Imajući u vidu aktuelnu situaciju, poseban smo odeljak posvetili tematizaciji društvenih efekata koronavirusa. Tu je objavljen i jedan moj tekst, ali i prevod teksta mađarskog autora Botonda Silađija. Naravno, svaki tekst nas navodi na dublje promišljanje stvari koje nam se događaju. Međutim, uopšteno govoreći, nema mnogo izgleda za aktivnosti (ni sada, ni u bliskoj budućnosti) koji ne bi bili defanzivnog karaktera.
U šta možemo da verujemo u vremenu kada se poljulja poverenje u medije i nauku?
Jedna Jevrejska priča glasi ovako. Deda je unuku ispričao da mesija – tako se priča završava – sedi kod kapija Rima, obučen kao prosjak, i čeka.
– Koga čeka mesija, da napokon stigne? – upitao je dečak s nerazumevanjem. Deda je uperio prst u dete: – Tebe! Mesija čeka sve nas, čeka i čeka…
Ni ja ne mogu da kažem nešto mudrije od toga.
Izolacija ili imunitet krda?
Postoje ljudi koji su posebno ugroženi: stariji, hronično bolesni, ljudi kojima je imuni sistem oštećen. Za njih bi ukidanje izolacije bilo opasno po život. Do skora sam verovao (na tragu britanskih i švedskih argumenata) da bi razvijanje delimičnog imuniteta krda moglo da bude korisno. Ovih dana, međutim, sve više možemo čitati o tome, kako oko 20% umrlih nisu iz pomenutih rizičnih grupa. Dakle, poprilično je lako izračunati šta bi se desilo kada bismo odustali od izolacije. Čak i da je istina ono što poneki tvrde, da će se posle nekog vremena 60-70% ljudi zaraziti, deluje da je važno da sa nekom vrstom izolacije izravnamo krivu. Tek možda na kraju ovog procesa može da koristi imunitet krda kao neka vrsta dugoročne zaštite. Dakle, moguće je kombinovati izolaciju i imunitet krda, ali samo veoma oprezno. Poznajem argumente u prilog odustajanju od izolacije, ali mi ili nisu obedljivi, ili samo u veoma maloj meri.
I za kraj, kakvu sliku budućnosti „proričeš“?
Na tragu Gramšija, mislim da su potrebni pesimizam intelekta i optimizam volje. Odnosno, da se uz trezvenu analizu pripremimo za najgore (da će kapitalizam još više da divlja, da će se ekonomska kriza produbiti, uništavanje životne sredine intenzivirati, autoritarni sistemi postati još nemilosrdniji), ali, uprkos tome, da delamo kao da stvari mogu da postanu znatno bolje. Verujem u „možda“. Jednog dana će, naravno, i kamenje biti spaseno.
Izvor: „Új Művészet“ (Nova umetnost)
Za Autonomija.info preveo Andraš Juhas