Niko nije uverljivije dao odgovor na pitanje „Ko je suveren“ od, u jednakoj meri briljantnog i spornog, teoretičara državnog prava Karla Šmita (Carl Schmitt): „Suveren je onaj koji raspolaže vanrednim stanjem“, napisao je on 1922. godine u svom delu „Politička teologija“. Očigledno je da se Šmit oslanja na svog velikog učitelja Tomasa Hobsa (Thomas Hobbes). U Hobsovom „Levijatanu“ (1651) glavni imperativ jeste sprečavanje građanskog rata, borbe svih protiv svih. Tu se spajaju održavanje moći, unutrašnji mir i legitimitet. Trenutno, Evropi i demokratskom svetu ne preti građansk rat, bez obzira na to što se francuski predsednik služi ratobornom metaforikom: „Nous sommes en guerre!“ („Mi smo u ratu“) Rat je oduvek jačao državnu egzekutivu, a naročito je predsednicima država pribavljao posebna ovlašćenja u odnosu na potčinjene građane.
Za demokratije važi sledeće: narod je suveren. Legislativni suverenitet se prenosi na parlament isključivo legitimitetom izbora. Parlament, suveren drugog stepena, bira egzekutivu. Na osnovu ta dva nivoa delegacije, demokratske vlade u parlamentarnim režimima stoga poseduju samo izvedeni suverenitet. Prema tome, u smislu teorije demokratije, vlada bi se mogla označiti kao demokratski akter trećeg stepena. To važi za političku svakodnevnicu rutina i dugotrajnih procesa donošenja odluka. Međutim, to se više ne odnosi na „rat“ (Makron), „pandemiju“ (WHO) ili „katastrofu“ (kako je trenutnu situaciju nazvao bavarski premijer Markus Zoder (Marcus Söder)). Kucnuo je čas izvršne vlasti. Kormilo preuzima demokratski akter trećeg reda. Da li je to ustavnopravno legalno i legitimno u smislu demokratske teorije?
To posebno važi za temeljno pitanje da li savezna vlada, odnosno pokrajinske vlade mogu raspolagati tako fundamentalnim ograničenjima osnovnih prava kao što su sloboda okupljanja i religije ili sloboda kretanja. Gotovo neupadljivi treći stav drugog člana drugog odeljka nemačkog ustava omogućava takvu dozvolu. Tamo stoji: „Svako ima pravo na život i fizički integritet. Lična sloboda je nepovrediva. U ta se prava sme mešati samo na osnovu zakona.”
U pandemiji virusa Covid 19 to je „Zakon za sprečavanje i kontrolu zaraznih bolesti kod ljudi“. U smislu teorije normi, to je trivijalan zakon u poređenju sa osnovnim pravima koja ograničava. Što duže traje ograničavanje osnovnih prava, to tanja postaje pravna osnova. Tada je potrebna supstancijalnija osnova, po mogućnosti ustavna norma ili, pak, brza legitimacija od strane parlamenta.
To a fortiori važi za pitanje demokratske legitimnosti. Faktička ovlašćenja za vanredne situacije za savezni i pokrajinski nivo najpre se mogu opravdati samo ukazivanjem na sprečavanje predstojeće katastrofe. Međutim, bihevioristički nesporazum javlja se ukoliko prevladava mišljenje da se trenutne mere mogu legitimisati anketno utvrđenog pristanka stanovništva. To je moglo da važi i za nacistički režim iz 1936. godine. Potpuno demokratsko opravdanje zahteva dvostruku legitimizaciju: većinski pristanak stanovništva (empirijska legitimizacija) i supstancijalnu legitimizacija demokratskog ustava (normativna legitimizacija).
Ovde do izražaja dolazi princip odmeravanja srazmernosti. To konkretno znači: da li je masovno ograničenje osnovnih prava odgovarajuće, neophodno i srazmerno? Imajući u vidu samo zaražene i umrle u Njemačkoj, trenutne intervencije sigurno nisu srazmerne. Kada bi to stvarno bilo tako, onda su u slučaju talasa gripa u zimu 2017/18. godine, sa preko 25.000 smrtnih slučajeva, ograničenja osnovnih prava već odavno trebala biti uspostavljena. Fundamentalne intervencije danas su srazmerne samo ako se posmatraju iz perspektive pretećeg worst case sa desetinama hiljada umrlih. Virolozi i epidemiolozi ga ne isključuju. Postojeće hitne mere mogu se opravdati samo na osnovu takvog očekivanja katastrofe.
Međutim, o tome ne može odlučivati nauka. Doduše, ona raspolaže epistemičkim, ali ne i demokratskim legitimitetom. Čak i politika koja je zasnovana na naučnim dokazima zahteva odluku demokratski legitimnih predstavnika. Sama izvršna vlast to ne može biti na duži rok. Naime, što duže traju ograničenja osnovnih prava, to se više mora uključivati suveren drugog stepena – parlament. Ukoliko se to ne dogodi, nekoć predstavnička demokratija vođena normama preti da sklizne u puki decizionizam. Nakon 1970-ih godina, demokratije su retko nestajale zbog oružanih pučeva. Kao što pokazuje knjiga Stivena Levickog (Steven Levitsky) i Danijela Ciblata (Daniel Ziblatt), one erodiraju i polako umiru. Ni naša demokratija nije u potpunosti imuna na takve erozije.
Sa nemačkog preveo Željko Radinković