A. Pozadina
1949-1950. Nova generacija mladih filozofa i društvenih teoretičara, od kojih su mnogi aktivno učestvovali u oslobodilačkom ratu (1941-1945), je diplomirala i zauzela predavačka mesta na Univerzitetima u Beogradu i Zagrebu. Pojavili su se na akademskoj sceni tokom otpora Jugoslavije Staljinovim pokušajima da ovlada zemljom. Oni su uglavnom bili marksisti, ali su se od početka suprotstavljali staljinističkom dogmatizmu i isticali su slobodu naučnog istraživanja, humanizam, i otvorenost prema svim važnim dostignućima današnje nauke i kulture.
1950-1960. Decenija debata o bazičnim teorijskim pitanjima, koje je organizovalo Jugoslovensko filozofsko društvo. Debate su bile prilično slobodne; nekoliko grupa su se međusobno suprotstavljale po različitim osnovama. Do kraja ovog perioda svi su se grupisali u dva osnovna pravca, ortodoksni koji je ostao u tradicionalnom okviru dijalektičkog materijalizma i koji je teoriju smatrao u suštini za odraz objektivne društvene situacije i materijalnog okruženja, i humanistički koji je isticao anticipatorski i kritički karakter teorije, njeno jedinstvo sa praksom i njenu značajnu ulogu u procesu humanizacije jednog društva.
1960. Na konferenciji na Bledu preovladao je humanistički pravac orijentisan ka praksisu, koji je zatim postao dominantan i na jugoslovenskim univerzitetima, u časopisima, na institutima.
1962. Jugoslovensko društvo je doživelo svoju prvu posleratnu ekonomsku stagnaciju kao rezultat neuspešnog pokušaja da se njegova valuta učini konvertibilnom. Na polugodišnjem sastanku Jugoslovenskog filozofskog društva u Skoplju, novembra 1962, prvi put je izneto mišljenje da se hitno mora prevazići apstraktna teorijska rasprava o prirodi čoveka i znanja, o otuđenju i slobodi i odnosu između filozofije i nauke – i da se mora početi sa konkretnijim, kritičkim istraživanjem jugoslovenskog društva, vođenim opštim humanističkim uvidima.
1963. Niz konferencija i diskusija sa ciljem da se razjasne neka opšta društvena pitanja: značenje tehnologije, slobode i demokratije, društvenog napretka, uloge kulture u izgradnji socijalističkog društva. U avgustu su Letnju školu na Korčuli osnovali zagrebački i beogradski filozofi i sociolozi, sa ciljem organizovanja slobodnih međunarodnih letnjih diskusija o aktuelnim društvenim temama.
1964. Ista grupa je osnovala časopis Praksis. Nova serija diskusija, ovog puta o osetljivim pitanjima jugoslovenskog društva: smisao i perspektiva socijalizma, birokratske i autoritarne tendencije u partiji i državnom aparatu, prednosti i slabosti postojećih oblika samoupravljanja i njegove mogućnosti za dalji razvoj, pravo manjine da nastavi da brani svoje stavove i da ne konformira stavovima većine.
Većina ovih kritičkih stavova i ideja delovala je kompatibilno sa liberalnim Programom Saveza komunista Jugoslavije (prihvaćenim na Sedmom kongresu 1958.), ali ih zabrinuti partijski lideri u stvarnosti nisu tolerisali. Prelazak sa kritike staljinizma na konkretnu kritičku analizu jugoslovenskog društva doveo je do skoro potpunog prekida komunikacije između partijskih zvaničnika i vodećih marksističkih socijalnih i političkih filozofa.
1965-1967. Dok je nastojalo da očuva daleko elitističkiji i autoritarniji politički sistem nego što bi jedan razvijeni sistem participativne demokratije mogao da toleriše, političko rukovodstvo Jugoslavije je sprovelo ekonomsku reformu koja nije uspela: vrativši zemlju na devetnaestovekovni model laissez-faire ekonomije, prepustivši jugoslovensku ekonomiju na milost i nemilost velikih stranih firmi u „slobodnoj konkurenciji“ na međunarodnom tržištu, prouzrokujući masovnu nezaposlenost i ogromne strane dugove, omogućavajući špekulacije sa nekretninama i naglo povećanje socijalnih nejednakosti, podstičući rast tendencija autarhije u postojećih šest republika jugoslovenske federacije – što je sve kasnije predstavljalo materijalnu osnovu za snažne nacionalističke pokrete.
Izražavanje kritičkih stavova o ovim dešavanjima (koje je kasnije sama partija osudila kao manifestacije „liberalizma“ i „nacionalizma“) naišlo je na sve veće neprijateljstvo partijske štampe. Kritički filozofi i sociolozi su označeni kao “apstraktni humanisti”, “utopisti”, “revizionisti”, “anarho-liberali”, “novi levičari”, “ekstremni levičari”, i konačno, “politička opozicija koja teži političkoj moći.”
1968. Studenti Univerziteta u Beogradu u junu su sedam dana okupirali sve univerzitetske zgrade. Oni su tražili ukidanje birokratskih privilegija, dalju demokratizaciju, rešavanje problema masovne nezaposlenosti, smanjenje socijalnih nejednakosti, reformu Univerziteta.
U jednom od svojih govora tokom krize, Tito je pohvalio studente, podržao sve njihove zahteve i izjavio da će podneti ostavku ako ih ne realizuje.
Kasnije, kada je okončana ova ozbiljna politička kriza, političko rukovodstvo i sam Tito zaključili su da su filozofi odgovorni za nju, jer su kroz svoja predavanja „kvarili svoje studente“, „trovali ih pogrešnim idejama“, i tako proizveli studentski pokret. Partijski ogranak na Odeljenju za filozofiju i sociologiju u Beogradu je raspušten. Tito je prvi put izrazio zahtev da se mora sprečiti dalje kvarenje „studenata od strane njihovih profesora“ i da se s Univerziteta moraju izbaciti profesori koji su za to krivi.
1969-1972. Centralno partijsko vođstvo vrši sve veći pritisak na političke institucije nižeg nivoa da pronađu način da odstrane pomenute profesore. Ali to je bio težak zadatak. Jugoslavija je razvila demokratsku organizaciju obrazovanja i kulture. Sva moć odlučivanja o pitanjima izbora, reizbora i napredovanja univerzitetskih profesora bila je u rukama fakultetskih veća – autonomnih, samoupravnih tela sastavljenih od profesora, asistenata i samih studenata. Zakon o univerzitetu naglašavao je akademsku kvalifikovanost naučnika kao jedini kriterijum izbora. Političko rukovodstvo nije imalo pravo da se meša.
U prethodnom periodu, zvanična politika Saveza komunista (SK) bila je da sve teorijske kontroverze treba razjasniti raspravom i slobodnom razmenom mišljenja. Stoga se prilično demokratski orijentisano rukovodstvo SK u Srbiji odupiralo upotrebi represivnih mera protiv nekih vodećih filozofa i sociologa u zemlji. Međutim, njima je odbijen pristup masovnim medijima i masovnim okupljanjima, a mogućnosti za širenje njihovih ideja postale su mnogo ograničenije. Ipak, mogli su da predaju, da putuju u inostranstvo, da imaju 300-400 polaznika iz različitih zemalja na Korčulanskoj letnjoj školi, da izdaju časopise Praksis i Filosofija, a povremeno i da objave neku knjigu.
Vreme su koristili za razvijanje jednog skupa prilično sofisticiranih i konkretnih teorija o socijalizmu i društvenoj revoluciji, integralnom samoupravljanju, fenomenu birokratizma, humanizaciji tehnologije, demokratskom razvoju ekonomije i kulture, problemu nacionalizma itd.
Jesen 1972. Tito je smenio čelnika Saveza komunista Srbije Marka Nikezića i nekoliko njegovih pristalica. Oni su okrivljeni za „liberalne“ prakse i za suprotstavljanje novom pravcu partije. Glavna karakteristika ovog novog pravca bio je povratak jakoj, disciplinovanoj, centralizovanoj, „monolitnoj“ partiji koja ima pravo i moć da direktno kontroliše i upravlja realizacijom svojih politika. To je zahtevalo potpuno ideološko jedinstvo, i stoga povratak grubom obliku ideološke indoktrinacije, i napuštanje svih nekadašnjih sofisticiranih ideja o stvaranju nove socijalističke svesti dijalogom ili sukobima mišljenja i strpljivim ubeđivanjem.
Filozofski fakultet je sada bio izložen jakom pritisku. Širile su se glasine o neprijateljima i stranim špijunima među nastavnim kadrom; pojavile su se pretnje obustavom daljeg finansiranja, zatvaranjem fakulteta. U zgradi fakulteta su postavljeni skriveni mikrofoni, od kojih su neki i pronađeni. Univerzitetski komitet Saveza komunista sastavio je spisak osam profesora koji će biti otpušteni. Zaplenjeni su pasoši petoro profesora. Neke od njihovih nedavno objavljenih knjiga bile su zabranjene. Neki saradnici časopisa Praksis su uhapšeni i osuđeni na zatvor.
U tom trenutku, desetine međunarodno poznatih filozofa i društvenih naučnika iz Skandinavije, SAD, Nemačke, Francuske i drugih zemalja napisali su pisma Titu i rektorima Univerziteta u Beogradu i Zagrebu, izražavajući zabrinutost zbog ovih represivnih mera i nadu da će iste biti obustavljene u interesu daljeg slobodnog razvoja jugoslovenskog demokratskog socijalizma. Mnoga filozofska udruženja, odeljenja za filozofiju, akademije, međunarodne institucije posvećene ljudskim pravima i građanskim slobodama donele su rezolucije o zabrinutosti stanjem u Jugoslaviji i poslale ih tamošnjim vlastima.
Ovaj diskretni izraz solidarnosti međunarodne intelektualne zajednice imao je značajan uticaj na jugoslovenske vlasti koje su bile ponosne na svoj dotadašnji međunarodni ugled i koje pri postojećoj ekonomskoj i spoljnopolitičkoj situaciji u zemlji nisu mogle da priušte da ignorišu svetsko javno mnjenje. Vlast je odlučila da ne žuri i da pokuša da represiji da demokratsku fasadu.
B. Nedavni događaji
Postepeno slamanje otpora Filozofskog fakulteta bez privlačenja prevelike međunarodne pažnje zahtevalo je niz koraka. Neki od njih su bili jednostavni, neki su naleteli na neočekivane poteškoće ili su čak potpuno propali.
Bilo je relativno lako uvesti određene važne izmene u postojeći Zakon o univerzitetu. Izmenjeni zakon je sada zahtevao od jednog univerzitetskog profesora ne samo da ima naučnu i moralnu kompetentnost, već i da bude politički podoban. Političke organizacije sada imaju pravo da pokrenu proceduru kako bi utvrdile da li svaki pojedinačni univerzitetski nastavnik ispunjava političke kriterijume.
Treća promena bilo je jedno uopšteno i nejasno ograničavanje principa samoupravljanja. Dok je do tada ogromnu većinu članova veća fakulteta morao birati sam fakultet i studenti, sada je zakon propisao da se sastav veća mora utvrđivati „samoupravnim sporazumom“ između fakulteta i njegovog osnivača – republičkog Izvršnog veća (tj. Vlade određene savezne republike).
Sledeći korak je bio prevođenje tih zakonskih izmena u konkretnije i praktične zahteve. Plan je bio da se prvo odrede politički kriterijumi za univerzitetske profesore na takav način da omoguće izbacivanje osam beogradskih profesora koji do tada nisu mogli da budu uklonjeni; drugo, da se partijska i studentska organizacija Filozofskog fakulteta nateraju da osude svoje kolege i nastavnike; treće, da se Univerzitet u Beogradu primora da prihvati dovoljan broj spoljnih članova sa pravom glasa u većima fakulteta kako bi vlasti mogle da ostvare potpunu kontrolu nad procesom donošenja odluka na Filozofskom fakultetu.
Ove mere su naišle na značajan otpor. Kada je predlog Kriterijuma za izbor univerzitetskih profesora prvi put iznesen na Savetu Univerziteta u junu 1973, većina govornika se snažno usprotivila. Smatrali su da su određeni kriterijumi previše kruti, na primer zahtev da univerzitetski profesor mora prihvatiti marksizam i aktivno podržati politiku Saveza komunista u svojim predavanjima i u svim svojim naučnim i javnim aktivnostima. Ali kasnije su Rektor Univerziteta, većina dekana, i na posletku i Savet Univerziteta podlegli pritisku i u novembru je predlog Kriterijuma prihvaćen.
Samo je Filozofski fakultet to odbio i između ostalog dao sledeće razloge: predlog Kriterijuma je neustavan, jer postojeći ustav garantuje slobodu naučnog rada i kulturnog stvaralaštva i zabranjuje bilo kakav pritisak na pojedince da se izjasne o svojim uverenjima; predlog je neprihvatljiv, jer velika većina profesora Univerziteta u Beogradu nisu marksisti i apolitični su; on je diskriminatorski jer omogućava, u svojoj nejasnoći, različite interpretacije; diskriminatorski je i zbog toga što su ovi Kriterijumi bili nametnuti samo Univerzitetu u Beogradu i nijednom drugom jugoslovenskom univerzitetu.
Maja 1973, Komitet Saveza komunista Univerziteta u Beogradu poslao je otvoreno pismo partijskom ogranku Filozofskog fakulteta, tražeći otpuštanje osam profesora: Mihaila Markovića, Ljubomira Tadića, Svetozara Stojanovića, Zage Pešić, Miladina Životića, Dragoljuba Mićunovića, Nebojše Popova, Triva Inđića. Nakon niza sastanaka kojima je prisustvovao veliki broj partijskih funkcionera višeg ranga koji su vršili veliki pritisak na studente i profesore da ispune zahtev, partijski ogranak Filozofskog fakulteta ipak je odbacio zahtev za otpuštanjem. Nekoliko najglasnijih protivnika je izbačeno iz partije, ali kada se partijski ogranak fakulteta ponovo sastao u novembru, odlučio je, opet jednoglasno, da osam profesora ostane na fakultetu. Postojalo je opšte uverenje da univerzitetski profesor ne može biti otpušten zbog izražavanja kritičkih stavova u svojim spisima, posebno imajući u vidu da je tadašnja partija ponavljala mnoge kritike koje su isti ti profesori iznosili nekoliko godina ranije.
U novembru 1973. univerzitetska komisija Saveza studenata pokušala je da primora studente Filozofskog fakulteta na akciju protiv njihovih profesora, preteći im mogućim nasiljem ukoliko fakultet nastavi da se opire. Ali studenti filozofije su odbili da preduzmu bilo šta u tom pogledu i, naprotiv, na iznenađenje svih, organizovali su ulične demonstracije (mada je to strogo zabranjeno poslednjih godina, i u prošlosti ih je policija nasilno rasterivala). Ovog puta studenti su protestovali protiv represije u Grčkoj i protiv masakra na Univerzitetu u Atini. Nije bilo nasilja.
Ključno pitanje tokom poslednjih šest meseci jeste sastav Veća fakulteta. Samoupravljanje na univerzitetu značilo je da čak i u institucijama od posebnog društvenog značaja, poput obrazovnih, samo mali broj spoljnih članova može biti imenovan od strane vlasti. Sada je Izvršno veće (Vlada) Republike Srbije zahtevalo da polovina članova Veća fakulteta mora biti predložena van univerziteta. Uzimajući u obzir da studenti i administrativno osoblje takođe moraju biti zastupljeni u Većima, ovo bi dalo samo šestinu glasova i profesorima i asistentima i definitivno bi zamenilo samoupravljanje klasičnim oblikom upravljanja.
Do oktobra, nakon početnog otpora, Rektor Univerziteta i svi fakulteti osim Filozofskog su podlegli pritisku. Rečeno im je da je ovu novu strukturu upravljanja propisao Zakon o univerzitetu i da ona stoga ne može biti predmet rasprave. Zapravo je Zakon samo propisivao samo da se sastav Veća fakulteta mora odrediti „samoupravnim sporazumom“ između fakulteta i njegovog osnivača (republičkog Izvršnog veća). Filozofski fakultet je odbio da potpiše sporazum zato što je bio neustavan i nespojiv sa principom samoupravljanja, i zbog toga što sama ideja sporazuma podrazumeva pregovaranje. Fakultet je zatražio od Ustavnog suda da odluči o legitimnosti nametnutog „sporazuma“. Istovremeno, fakultet je takođe pripremio kontra-predlog. Ali pregovora nije bilo i komunikacija je prekinuta.
Izuzetno agresivna kampanja je pokrenuta protiv Filozofskog fakulteta kroz partijske novine Komunist, kao i putem štampe, radija i televizije. Fakultet je optužen za protivljenje uvođenju „samoupravljanja“ na Univerzitetu, protivljenje politici Saveza komunista, pokušaj držanja monopola na obrazovanje i protivljenje bilo kakvom uticaju „šireg društva“, traženje podrške od stranih naučnika itd. Istovremeno je fakultetu pretilo isključenje sa Univerziteta u Beogradu, obustava finansiranja njegovih daljih aktivnosti ili zapošljavanja diplomiranih studenata i moguće zatvaranje.
Pod sve većim pritiscima ove vrste, Veće fakulteta je 14. decembra 1973. odlučilo da ovlasti svog dekana da potpiše „samoupravni sporazum“.
C. Trenutno stanje
Polovinu članova Veća fakulteta od sada će imenovati vlast. Oni će sigurno biti pažljivo birani među vodećim partijskim zvaničnicima i disciplinovanim članovima Saveza komunista. Sigurno će postaviti pitanje uklanjanja osam profesora sa Odeljenja za filozofiju i sociologiju, jer oni ne ispunjavaju nedavno prihvaćene političke kriterijume. Političko rukovodstvo će očigledno nastojati da raščisti situaciju pred Kongres Saveza komunista Jugoslavije na proleće.
To još uvek nije lak zadatak. Po zakonu, asistenti se ponovo biraju svake tri godine, vanredni profesori i docenti svakih pet godina – što znači da bi zakonski morao da se sačeka kraj tog roka za svakog kandidata. Redovni profesori uopšte ne prolaze proces reizbora (oni su zaposleni na neodređeno vreme), što znači da dvoje od osam (Marković i Tadić) trenutno ne mogu legalno da budu uklonjeni.
Druga važna okolnost je takođe da partijski ogranak Filozofskog fakulteta – čije se mišljenje računa kada je reč o političkoj proceni – nikada nije pristao da osudi bilo koga iz ove grupe ili odobri njihovo uklanjanje.
Relevantna je i činjenica da ugroženi naučnici uživaju značajan ugled na Univerzitetu i među ostalim intelektualcima. Akcija protiv njih nije popularna i, uprkos velikim naporima, aparat Saveza komunista nije uspeo da nađe nijednog poznatog jugoslovenskog filozofa, sociologa ili politikologa koji bi ih napao.
Ključna pitanja su sada (1) da li će spoljni članovi Veća fakulteta biti dovoljno disciplinovani da postupe po svojim nalozima kada se suoče sa svojim žrtvama u Veću; i (2) da li će neki unutrašnji članovi Veća, profesori sa raznih drugih odeljenja Filozofskog fakulteta, podleći pritisku i na kraju glasati za otpuštanje svojih kolega.
Nijedan od ovih scenarija nije neizbežan, ali su oba moguća. Bez snažnog političkog pritiska mnogi spoljni članovi – kao ni ranije – ne bi čak ni prisustvovali sastancima ili bi bili pasivni, ili glasali kao ostali. Dakle, sve će sada zavisiti od toga koliko će biti brutalan napor vlasti i koliko će ona ići daleko u pritisku na članove Veća. U međuvremenu, tokom proteklih šest meseci nekolicini među osam napadnutih filozofa ponovo su oduzeti pasoši.
D. Poziv na akciju
Stepen pritiska zavisiće i od toga da li će celokupna stvar proći u tišini kao mala epizoda na jednom od mnogih svetskih univerziteta ili će se ispravno razumeti da je u pitanju jedna od poslednjih bitaka za opstanak slobodne, kritičke i progresivne misli u današnjem socijalističkom svetu, u zemlji koja je još uvek otvorena za demokratski razvoj i u kojoj se do nedavno činilo da takva misao može neometano da se razvija.
U ovom slučaju reakcija međunarodne intelektualne zajednice može ponovo imati presudnu ulogu. Politički i ekonomski položaj Jugoslavije čini je osetljivom za svetsko javno mnjenje. Pokazivanjem interesovanja za ono što se sada događa u jugoslovenskom kulturnom životu, širenjem informacija, pokretanjem ovog pitanja u međunarodnim organizacijama, izražavanjem zabrinutosti i protesta u štampi ili u pismima Titu (koja bi, nakon nedavne eskalacije, trebalo da imaju odlučniju i oštriju formu od prethodnih), svetski naučnici i intelektualci mogli bi da pomognu da splasne trenutni pritisak jugoslovenskog rukovodstva i podstaknu ga da dela u skladu sa sopstvenom ideologijom samoupravljanja i socijalističke demokratije.
Sve represivne mere vlasti do sada nisu bile dovoljne da izoluju i uguše jugoslovensku filozofiju. Ali, to bi se moglo dogoditi u narednim nedeljama ako će naučni svet tolerisati dalju eskalaciju.