Uprkos dobrom geografskom položaju sa pogodnom klimom i hidrološkim karakteristikama za razvoj poljoprivrede, Srbija je kroz tranziciju ka kapitalizmu doživela dramatičan pad proizvodnje u ovoj ekononomskoj grani, sa gotovo katastrofalnim gubitkom stanovništva na selu. Na jednoj strani, nastali su krupni oligopoli koji kontrolišu tržište hrane, često kao produžena ruka stranog krupnog kapitala, a na drugoj, sitni proivođači propadaju bez smišljene državne politike razvoja u ovoj delatnosti. S obzirom da su input-output analize pokazale izuzetan multiplikativni efekat koji ima poljoprivreda na rast zaposlenosti i bruto društveni proizvod u zemljama regiona kome pripada i Srbija, zatim zbog strateškog značaja proizvodnje hrane u nastupajućim klimatskim promenama, ukazuje se urgentna potreba za dobro koncipiranom ekonomskom politikom razvoja, koja bi ispunila nekoliko međusobno povezanih ciljeva: zadržavanje ljudi na selu, tehnološki skok u produktivnosti i konkuretnosti agrara, ekološka održivost i optimalni kumulativni uticaj na celokupni ekonomski sistem. Da bi se to postiglo, država treba da sprovede sinergiju fiskalne i monetarno-kreditne politike, opsežan program komasacije zemljišta, pokrene infrastrukturne investicije za navodnjavanje, osniva zadružne organizacije sa naučno-tehnološkom potporom u institutima i univerzitetima.