U ovoj publikaciji se argumentuje teza da su politike preraspodele u Srbiji, kako u doba socijalizma (do 1990-ih), tako i u doba neoliberalizma (posle 2000-te), delile stanovništvo na građane prvog i drugog reda, i da je to i danas slučaj. Preraspodela je naizgled velika, jer država procesira više od 40% BDP-a kroz svoje budžet. Međutim, za razliku od drugih evropskih zemalja, nivo nejednakosti u Srbiji ne smanjuje se kroz intervenciju države. Neoliberalna tvrdnja da je efikasnost važnija od jednakosti, jer će plima privatne inicijative i preduzetništva na kraju povećati sve dohotke, pokazala se lažnom. U radu se analiziraju glavni aspekti neoliberalne politike preraspodele posle 2000. godine: poreski sistem, penzijski sistem i sistem porodičnih transfera. Neoliberalne reforme dovele su do velikog rasta Gini koeficijenta i do dramatičnog smanjenja učešća „donjih 50%“ u ukupnom raspoloživom dohotku stanovništva. Rad skicira alternativne politike poreza, penzija i porodičnih transfera kojima bi se mogla dramatično smanjiti nejednakost uz istovremeno pozitivan uticaj na ekonomsku efikasnost.