Sećajući se filozofa Miladina Životića, Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu dodeljuje nagradu za kritički angažman vodećim teoretičarkama i teoretičarima čije delanje proizvodi značajne odjeke u društvenoj praksi.
Naučno veće Instituta, na predlog Komisije, donelo je odluku da za 2024. godinu nagrada bude dodeljena Mariji Todorovoj (Мария Тодорова), emeritus profesorki na odeljenju za istoriju Univerziteta u Ilinoisu u Urbana-Šampejnu.
Marija Todorova je jedna od najznačajnijih svetskih istoričarki i teoretičarki, poreklom sa Balkana. U svojim delima opisala je višedecenijsku tradiciju stereotipnog predstavljanja Balkana na Zapadu kao manje vrednog i snažno joj se suprotstavljala, zalažući se za ravnopravan, inkluzivan i kulturno senzitivan odnos prema Balkanu i njegovim narodima.
Marija Todorova je istoričarka koja je u svom radu spajala intelektualnu istoriju, komparativnu istoriju, Begriffsgeschichte, kvantitativnu istoriju, istoriju porodice i mikroistoriju, otvarajući rasprave o temeljnim pitanjima vlastitog intelektualnog razdoblja. U tekstu povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, uredništvo Gardijana oslovljava je kao istoričarku i filozofkinju, i u tome nimalo ne greši. Iako je tokom čitavog svog rada bila usredsređena na pažljivo čitanje prošlosti, Todorova joj je pristupala kao problemu po sebi, za koji su kategorije vremena i prostora, ali i načini na koje o njima mislimo, na koje ih percipiramo i oblikujemo u slike, od presudnog značaja. Postavši prominentna teoretičarka u istorijskom trenutku u kojem se visoko cenila sposobnost disciplinarnih prekoračenja, Todorova je u tom smislu postala uzorita, u čemu joj je pomogla izrazita erudicija, smeli, veliki zahvati koje svejedno odlikuje minuciozna istoriografska pažljivost, poznavanje jezika i kultura, kao i istančan smisao za humor i ironiju. Todorova je ponudila odgovore, originalne i samosvojne, o drugosti, nazadnosti, nacionalizmu, socijalizmu i postsocijalizmu, (post)kolonijalnosti, sećanju, nostalgiji i emocijama. Drugim rečima, o temama koje su obeležile decenije u kojima je bila aktivna, a iz perspektive koju je s Balkana ponela sa sobom. Ne samo da je Balkan uzdigla u naučnu kategoriju kojoj pripada specifično mesto u proizvodnji znanja, već se mora smatrati odgovornom i za nastanak balkanskih studija – studija o Balkanu koje mu daju zaseban glas i uskraćuju pravo da se on „balkanizuje“ iz dominantno zapadne perspektive.