Ime i prezime
Branko Banović
Afilijacija
Etnografski institut SANU
Kontakt email
branko.banovic@ei.sanu.ac.rs
Kratka biografija
Branko Banović je rođen 1982. godine. Studije etnologije i antropologije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2005. godine. Na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu magistrirao je (2007) i doktorirao (2010), čime je stekao naučni stepen doktora etnologije i antropologije. Antropologija folklora bila je uža naučna oblast Banovićevih magistarskih studija, a doktorsku disertaciju odbranio je u oblasti političke antropologije. Njegova istraživanja obuhvataju oblasti identiteta, političke antropologije, rodnih studija, multikulturalizma, kulturnog nasleđa, društvene istorije, a fokus Banovićevih skorašnjih istraživanja bio je na temama iz oblasti antropologije zaštite životne sredine, antroplogije rudarenja i medicinske antropologije. U knjigama i naučnim radovima težio je da ponudi doprinos potpunijem razumevanju pitanja u kojima vlada veliki interes javnosti – od debate povodom članstva Crne Gore u NATO-u, preko kontroverzi koje je izazvalo održavanje prve Gej Parade u kulturi sa snažnim patrijarhalnim nasleđem, razumevanja kulturne uslovljenosti sprovođenja mera na suzbijanju širenja Kovid-19 virusa, do aktuelnih izazova koje nosi zelena tranzicija i aktivnosti na smanjenju upotrebe fosilnih goriva. Branko Banović radi na poziciji višeg naučnog saradnika u Etnografskom institutu SANU.
Apstrakt projekta
Budući da je globalno prisutan obrazac sprege nativizma i populizma uočen i u Srbiji, Banović i Milenković su u ovom istraživanju posebnu pažnju usmerili na uticaj te sprege na ekološku redukciju, ekstremističku apsurdizaciju i paradoksalnu etnifikaciju zelene politike. U istraživanju se tumače nalazi uporedne etnografske studije o sociokulturnim implikacijama najavljenog otvaranja rudnika litijuma Rio Tinto u Loznici u Srbiji i gašenja termoelektrane Pljevlja u Crnoj Gori. U oba konteksta, koji su kontinuirano na ivici velike društvene konfrontacije, narativ je vođen populizmom zasnovanim na poricanju nauke s jedne strane i ekonativizmu sa druge. Uočava se snažan narativni naboj koji je argument odgurnuo od konvencionalnog skupa ciljeva zelene politike – očuvanja životne sredine, pacifizma, poštovanja ljudskih i manjinskih prava – u nacionalističko-apokaliptični idiom, inače uobičajen u srpskom i crnogorskom društvu. Stavljanje na stranu potlačenih/proučavanih tipična je tehnika antropologije kao kulturne kritike. Strategija istraživanja zasnovana je na pretpostavci da se kulturno-kritički ciljevi ne moraju ostvarivati kulturno-kritičkim sredstvima, pa je umesto toga fokus bio na uključivanju zainteresovanih strana stran – na pristupu koji je već doveo do izvesnog uspeha u uporedivim slučajevima zapaljivih društvenih sporova kao što su međuetnički razdori u pogledu očuvanja kulturnog nasleđa manjina. Međutim, takav rezultat se u ovoj situaciji pokazao nemogućim, dok su nalazi etnografskih istraživanja prilično sumorni. Zelena politika je danas ugrožena stalnim nacionalističkim prisvajanjem, baš kao što su liberalni, demokratski i proevropski ciljevi bili predmet nacionalističkog prisvajanja od ranih 2000-ih u uzaludnom pokušaju da se prilagode duboko retradicionalizovanom društvu. U dogledno vreme, antikorporativno koketiranje sa ekonativističkim narativom, koji u javnosti proizvodi antirazvojne posledice, trebalo bi da uzme u obzir činjenicu da dovodi u pitanje ne samo razvoj već i osnovne ciljeve Otvorenog društva.