Rođen je 14. maja 1925. u selu Smriječno, kod Plužina u Crnoj Gori. Njegov otac Pavle Tadić bio je poručnik crnogorske vojske i u svojoj kući je otvorio prvu školu u pivskom kraju u međuratnoj Jugoslaviji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu. Zbog Drugog svetskog rata je prekinuo gimnazijsko školovanje u Nikšiću i 1941, sa 16 godina, pridružio se Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Kraj rata je dočekao u činu kapetana. Gimnaziju je završio u Sarajevu, gde upisuje studije prava. Pravni fakultet je završio u Beogradu 1952, a doktorsku disertaciju je odbranio u Ljubljani 1959. godine. Kao dugogodišnji član Saveza komunista Jugoslavije bio je u sastavu komisije za pisanje partijskog programa, koji je  usvojen 1958. u Ljubljani. Bio je i član Ustavne komisije za izradu nacrta Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1963. godine.

Univerzitetsku karijeru počeo je 1954, kao asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu. U Beograd prelazi 1962, kada postaje naučni savetnik u Institutu društvenih nauka. Od 1963. do 1975. godine radio je kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je član Saveta časopisa “Praxis”, jedan od pokretača časopisa “Praxis International” i jedan od organizatora Korčulanske letnje škole. Sa ostalih sedmoro “praksisovaca”, obeležen kao jedan od predvodnika i inspiratora antivladinog studentskog protesta u Beogradu, juna 1968. Posebnim zakonom Skupštine Srbije u januaru 1975. udaljen je s Fakulteta. Od 1981. radio je kao naučni savetnik, prvo u Centru za filozofiju i društvenu teoriju pri Institutu društvenih nauka, a potom u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gde se penzionisao 31. decembra 1995. u sedamdesetoj godini života. Bio je – i ostao – jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih filozofa prava: u toj disciplini se njegovo delo i danas smatra obavezujućom naučnom lektirom.

Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985, a u redovni sastav je izabran 1994. godine. Osamdesetih godina je sa Dobricom Ćosićem učestvovao u pokušaju pokretanja opozicionog lista “Javnost”, a bio je i među osnivačima Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja. Jedan je od 13 osnivača Demokratske stranke u decembru 1989. godine. Od 1991. podržavao je svesrpsko ujedinjenje i zagovarao podršku Srbije ratnim naporima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Bio je član Senata Republike Srpske. Jedan je od najoštrijih kritičara Sjedinjenih Američkih i evropskih država. Od 2005. je bio predsednik Pokreta za zajedničku državu Srbije i Crne Gore, sa ciljem sprečavanja crnogorskog državnog osamostaljenja.

Preminuo je u Beogradu 31. decembra 2013.

Knjige: Filozofske osnove pravne teorije Hansa Kelsena: prilog kritici „Čiste teorije prava“, 1962; Revolucija i sloboda, 1965; Predmet pravnih nauka, 1966; Poredak i sloboda: prilozi kritici političke svesti, 1967; Tradicija i revolucija, 1972; Autoritet i porodica, 1980; Filozofija prava, 1983; Da li je nacionalizam naša sudbina? i druge rasprave i polemike o naciji, socijalizmu i federaciji, 1986; Ogled o javnosti, 1987; Nauka o politici, 1988; Autoritet i osporavanje, 1989; O „velikosrpskom hegemonizmu“, 1992; Retorika: uvod u veštinu besedništva, 1995; Politikološki leksikon: osnovni pojmovi nauke o politici, 1996; Filozofija u svom vremenu, 1998; U matici krize: intervjui 1968-1998, 1999; Polemike, 2000; Zagonetka smrti: smrt kao tema religije i filozofije, 2003; Izabrana dela (7 tomova), 2006−2008.

Dobitnik je Sedmojulske nagrade, 1990. godine, Ordena zasluga za narod drugog reda, Ordena rada sa zlatnim vencem i Medalje za hrabrost.