Ime i prezime
Milica Božić Marojević
Afilijacija
Vanredna profesorka, viša naučna saradnica, Filozofski Fakultet, Univerzitet u Beogradu
Kontakt email
mbozic@f.bg.ac.rs
Kratka biografija
Milica Božić Marojević (1980) rođena je u Beogradu. Završila je osnovne, master i doktorske studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde trenutno predaje kao vanredna profesorka. Predavala je i na Fakultetu primenjenih umetnosti i Pedagoškom fakultetu u Beogradu, kao i na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Milica Božić Marojević od 2017. godine aktivno učestvuje u organizaciji i realizaciji programa kontinuiranog učenja u Centru za obrazovanje nastavnika Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Godine 2019. izabrana je za direktorku Centra za muzeologiju i heritologiju. Pre toga, Milica Božić Marojević bila je novinarka lista Danas, istraživač u Fondu za humanitarno pravo i specijalista za međunarodnu memorijalizaciju UNDP-a u Bosni i Hercegovini.
Više od 20 godina zanimaju je problemi neslaganja i pomirenja nasleđa kroz umetnost, kulturu i memorijalizaciju nasleđa. Kao regionalna i međunarodna konsultantkinja za upravljanje neželjenim nasleđem, organizovala je i učestvovala u raznim istraživanjima i obukama; programima stalnog obrazovanja i usavršavanja; bila je kustostkinja nekoliko izložbi i napisala je više od 30 naučnih radova sa fokusom na društvene, kulturne i političke implikacije zaborava događaja iz prošlosti.
Pored društvene uloge nasleđa, njegove politike, upravljanja, prezentacije i interpretacije, njene oblasti stručnosti su i promocija aktivizma i građanskog obrazovanja. Njena doktroska teza „Mesta savesti kao čuvari kolektivnog sećanja“ bila je prva studija u oblasti disonance nasleđa i njene uloge u posleratnim procesima pomirenja koja je sprovedena u regionu.
Njena prva knjiga (Ne)željeno nasleđe u prostorima pamćenja. Slobodne zone bolnih uspomena objavljena je 2015. godine, kao rezultat pionirskog istraživanja memorijalizacije ratnog nasleđa na jugoslovenskim prostorima, i prva je publikacija te vrste na srpskom jeziku. Njena druga knjiga Metod kao predmet ili predmet kao metod. Poučavanje (o) umetnosti u osam koraka objavljena je 2022. godine i predstavlja rezime njenog dugogodišnjeg iskustva u oblasti obrazovanja kroz umetnost i kulturu.
Apstrakt projekta
Povratak u budućnost ili Kako se pomiriti s prošlošću da bismo zajedno stvorili bolje sutra
Javni prostori i njihova vizuelna kultura su aktivni učesnici u kreiranju javnog znanja. To znanje se prvenstveno predstavlja i prepoznaje kroz spomenike i/ili različite prakse memorijalizacije. Međutim, nikada nije slučajno kako taj prostor izgleda i šta politika i javne odluke predstavljaju. To je nešto o čemu uvek odlučuje vladajuća elita. Iako to ne mora da znači da će vladajuće elite imati negativan stav prema prethodnom režimu ili predstavnicima manjina uopšte, u regionu Zapadnog Balkana to je pravilo. Promene u domenu političke klime ovde su veoma česte i lako se mogu pratiti i u izgledu javnog prostora. U tim okolnostima, čini se da je (kulturno) nasleđe još jedna žrtva. Ona pati ne samo zbog nove ideologije, već i da bi ljudi zaboravili svoju prošlost. Kada su u pitanju takozvana teška mesta i prostori, situacija u domenu kolektivnog pamćenja je još gora. Izgleda da smo u začaranom krugu trajne sadašnjosti izgrađene na ostacima nacionalističkih i ekskluzivnih prikaza prošlosti. Zbog toga nedostaje progresivna vizija budućnosti. Čini se da su prećutana i marginalizovana sećanja, kao i sporne istorije, dominantni narativi u svakodnevnom životu. Preispituju se uloge pojedinih javnih ličnosti, jača kultura otkazivanja; plašimo se izbeglica, krivimo ih za bolesti, porast nezaposlenosti, i verski fanatizam. Iako stručnjaci insistiraju da nas kultura i umetnost spajaju, kako se dešava da nas zapravo razdvajaju?
Osnovni istraživački pravac je motivisan dugotrajnim traženjem odgovora na pitanje: kako Srbi i Albanci posle svega što se desilo na Kosovu mogu ponovo da žive zajedno? To je dovelo do daljih nedoumica – koje su naše tačke sličnosti; kakvu kulturu sećanja želimo da negujemo, da li nam i kako nasleđe, odnosno prošlost, može pomoći u izgradnji bolje budućnosti; kakva je uloga obrazovanja u tome? Fokus istraživanja usmeren je na mlade ljude u Beogradu, odnosno na one koji se kontroverznih događaja ne sećaju iz prve ruke, već koji su svoje stavove o njima formirali kroz porodične priče, obrazovanje i politiku pamćenja koju promovišu vladajuće elite. Iako su problemi mladih ljudi slični u Beogradu, Kosovskoj Mitrovici i Prištini, oni ne razmišljaju o tome kako da se bolje upoznaju i kako da sarađuju, niti kako zajedno da stvore demokratska, multietnička, multikonfesionalna, otvorena, pluralna i inkluzivna društva.
Razmatranje nasleđa kao izvora znanja izgleda očigledno, ali cilj ovog projekta je da nas pozove da ga kritički preispitamo. Moja ideja je da ukažem na specifična problematična pitanja, ali i potencijale za predstavljanje uključenih u tako teško nasleđe, i da identifikujem i analiziram načine na koje oni mogu doprineti društvenoj refleksiji. Takođe bih želela da inspirišem analitičko razmišljanje o nasleđu i vrednostima i dinamici moći koji su uz njega povezani, i da olakšam dijalog o upotrebi prošlosti u sadašnjosti. Negovanje kulture zasnovane na činjenicama je neophodno. Ipak, podjednako je važno formulisati i negovati „kulturu zajedničke budućnosti“ u regionu – iznošenje narativa, dokaza i politike kako bi se kultura neprijateljstva zamenila zajedničkom vizijom zajedničke budućnosti. U tom smislu, ovo istraživanje je deo dugogodišnjeg nastojanja da se pokaže da je nasleđe tu da nas spoji.