Kriza liberalne demokratije dovela je do pokušaja da se političko promišlja u nereprezentativnim terminima, kao što je usmeravanje na agonizam. Ipak, ostaje nejasno šta tačno znači kada se suština političkog odredi kao sukob, posebno kada postoji veliki jaz između Šmitove koncepcije neprijatelja, Ransijerovog neslaganja i Konolijevog pluralizma. Kako bi se razumela divergentna koncepcija agonizma, izložiću kratku genealogiju agonizma, pokazujući na koji način agonizam ulazi u akademski diskurs XIX veka. Ključna figura koja povezuje agonizam XIX veka sa novijim određenima jeste Niče, koji je pod uticajem grčke misli svoju koncepciju agonizma zasnovao na instrumentalnosti. Nasuprot tome, sadašnje verzije agonizma odbacuju instrumentalni pristup sledeći „kritiku instrumentalnog uma“. Objasniću izrazito značajne implikacije ove naizgled minorne razlike. Pokazaće se, naime, da se u pitanje dovodi ništa manje do koncepcija praksisa u takozvanoj kontinentalnoj filozofskoj tradiciji.

Dimitris Vardoulakis je bio inauguralni šef katedre za filozofiju na Univerzitetu Zapadni Sidnej. Neke od njegovih monografija su: Sloboda od slobodne volje: O Kafkinom smehu (2016); Stazis pre države: devet teza o agonističkoj demokratiji (2018); Spinoza, epikurejac: autoritet i korist u materijalizmu (2020); Zamka tehnike: Hajdegerov magični materijalizam (2024); i Agonističko stanje (2025). Kourednik je serije zbornika „Incitements“ (Edinburgh University Press), i član je novog časopisa Philosophy, Politics and Critique. Trenutno je predsednik Australazijskog društva za kontinentalnu filozofiju (ASCP) i potpredsednik Saveta za humanističke, umetničke i društvene nauke (CHASS).