U ovom izlaganju razmotriću ideju zla u Hegelovoj filozofiji. U Nauci logike, Hegel karakteriše zlo kao „spoljašnju kontingenciju“ (GW 11, 241 / Hegel 2010a, 337), ukazujući na nepovoljne okolnosti koje krše ili čak ukidaju princip dobra. Na primer, kada želim da pomognem prijatelju, ali me poslovni rok sprečava da to učinim; ili, i kada nema nepovoljnih okolnosti, ali je moj sud o tome šta je ispravno narušen, pa umesto da pomognem prijatelju, na kraju ga povredim.

Međutim, ako se zlo shvati kao negacija ili subtrakcija dobrog (koristeći Aristotelovu formulaciju), ono nema svoj vlastiti logički princip. Pošto se zlo objašnjava istim principom koji objašnjava dobro – iako negativno – ono može biti samo oblik logičke privacije. U najboljem slučaju, mogli bismo da govorimo o „lošosti“, ali ne i o zlu, u bilo kojem suštinskom smislu tog pojma.

Suprotno stanovištu da je zlo samo privacija dobrog – bilo u obliku nepovoljnih okolnosti ili suspendovanja moralnog sudjenja – tvrdim da je: (1) za Hegela, zlo potpuno razvijen ontološki princip; i (2) ono je personifikovano u pojedincu, jer je upravo to ono što je, u stvari, najprikladnije za pojedinca. Nije slučaj da je pojedinac inherentno osuđen na zlo (kao što bi Kant mogao sugerisati), već zlo konstituiše pojedinčevu singularnost. Böse zu sein, heißt einzeln zu sein (GW 12, 50-51).

Međutim, ako je zlo, kako Hegel insistira, sredstvo za izražavanje individualnosti na potpuno racionalan način – zapravo, „pravo pojedinca“ da ostvaruje svoju slobodnu volju (GW 7, 58) – kako onda takav pojedinac može formirati društvene veze sa drugima? Drugim rečima, da li Hegela insistiranje na zlu – kao neizbežnom i čak konstitutivnom elementu onoga što znači biti konačno, racionalno biće – konceptualno ne približava  voluntarizmu, sugerišući inherentno nestabilan društveni poredak racionalnih konačnih bića, prožet nepredvidivošću, nepravdom i haosom?

Bojana Jovićević je istraživačica na Univerzitetu u Ljubljani. Nedavno je završila doktorsku disertaciju na temu Hegelovog pojma slobodnog otpuštanja (frei entlassen) u Hegelovoj Nauci logike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani. Tokom 2018/19. godine bila je stipendista DAAD-a na FAGI, Univerzitet u Lajpcigu. Njene glavne istraživačke oblasti uključuju nemački idealizam (Hegel, Fihte, Kant), metafiziku, etiku i feminizam. Takođe se bavi prevođenjem filozofskih dela, a poslednji njen prevod je delo F. H. Jakobija O Spinozinoj doktrini u pismima Mozesu Mendelsonu.

Trenutno je postdoktorska istraživačica na Univerzitetu u Kijeti (Italija), gde radi na projektu pod nazivom Hegelijanske konstelacije feminilnosti: Hiperarhiv za inkluzivno obrazovanje. Takođe, na postodktorskim studijama je i na Univerzitetu u Ljubljani, gde radi na projektu Zajedničko između supstance i subjekta: Hegelijanski predlog za novu socijalnu ontologiju. Njene poslednje publikacije uključuju članak Racionalnost zla objavljen u Ideja dobra (Univerzitetska izdavačka kuća u Ljubljani, 2024), kao i članak Hegel i feminizam – ka filozofskoj relevantnosti (koautorka sa Karen Koh, Vittorio Klostermann Verlag). Takođe je ko-urednica zbornika Hegel i feminizam, sa Đulijom Bernard i Karen Koh (u pripremi, Bloomsbury, mart 2025).