Pod uticajem serijalnih viđenja demokratske suverenosti, svaka kohorta glasača može da zamišlja da je njena volja “volja naroda”; ili pak može sebe da poima skromnije, kao koautore ustavnog projekta unutar jedne međugeneracijske sekvence.
Uronjena u potonju perspektivu, knjiga Sovereignty Across Generations (Suverenost kroz generacije) nudi teoriju demokratske suverenosti i konstitutivne moći (constituent power) inspirisanu političkim liberalizmom. Nijedan kritički teoretičar ne može da izbegne Rolsovo centralno pitanje: “Kako jedno pravedno i stabilno društvo slobodnih i ravnopravnih građana, koji su međusobno duboko podeljeni razumnim religijskim, filozofskim i moralnim doktrinama, može da traje kroz vreme?”. Danas se ideja zajedničkog života u različitosti bez opresije promoviše sa raznih strana, ali niko nije detaljnije od Rolsa objasnio šta ovo podrazumeva.

Kroz razmatranje i osavremenjivanje političkog liberalizma, Alesandro Ferara rekonstruiše Rolsovo implicitno shvatanje konstitutivne moći koje prevazilazi onih nekoliko strana koje su posvećene ovoj temi u Političkom liberalizmu, postavlja ovo shvatanje u jedan novi dijaloški odnos sa Kelzenom i Šmitom, eksplicira granice moći da se kreira i menja ustav i identifikuje dubinske uzroke savremenog populizma.

Alesandro Ferara je profesor političke filozofije na univerzitetu Tor Vergata u Rimu i predaje teoriju prava na Univerzitetu Luis Gvido Karli u Rimu. Bivši je predsednik Italijanskog udruženja za političku filozofiju, a od 1991. je na funkciji direktora godišnje Konferencije o filozofiji i društvenim naukama koja se održava u Pragu (prethodno se održavala u Inter-univerzitetskom centru u Dubrovniku). Od 2007. godine Ferara je član izvršnog odbora istanbulskih Seminara o religiji i politici, koji se održavaju pod pokroviteljstvom asocijacije Reset – Dialogues of Civilizations. Saradnik je uređivačkih odbora više časopisa među kojima su i Constellations, Philosophy and Social Criticism, Krisis, Iris i The European Journal of Philosophy. Doktorirao je na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, a kao Humboltov stipendista sarađivao je sa Jirgenom Habermasom u Minhenu i Frankfurtu. Predavao je na brojnim univerzitetima, među kojima su Harvard, Kolumbija, Jejl, Univerzitetski koledž u Londonu,
Oksford, Kineska akademija za društvene nauke i mnogi drugi.

Rad Alesandra Ferare se fokusira na formulisanje koncepcije normativnosti zasnovane na autentičnosti i egzemplarnosti, koja inkorporira rekonstruisanu verziju Kantovog “refleksivnog suda” i treba da predstavlja alternativu kako proceduralističkim, neotranscendentalnim pristupima validnosti tako i onim anti-normativnim, radikalno kontekstualističkim. Među njegove najznačanjije publikacije spadaju Modernity and Authenticity. A Study of the Social and Ethical Thought of Jean-Jacques Rousseau (1993); Reflective Authenticity. Rethinking the Project of Modernity (1998); The Force of the Example. Explorations in the Paradigm of Judgment (2008); The Democratic Horizon. Hyperpluralism and the Renewal of Political Liberalism (2014); Legitimation by Constitution. A Dialogue on Political Liberalism (sa Frenkom Majklmenom, 2021); i Sovereignty Across Generations. Constituent Power and Political Liberalism (2023).