Polazeći od definicije angažovanosti kao društvene prakse u čijoj je osnovi refleksija o vrednostima, normama i pravilima sopstvene društvene stvarnosti, ciklus predavanja 2019/20. posvećujemo horizontima, projekcijama i predstavama (ne)željene stvarnosti ka kojima se angažovanost usmerava. Da li horizonti podrazumevaju granice ostvarenog ideala, ili nešto što svaki društveni ideal na nužan način probija? Da li predstave stvarnosti ka kojoj težimo daju etičku dimenziju političkim projektima, projekcijama i anticipacijama? Drugim rečima, da li društvena angažovanost mora da bude i etička da se politika ne bi svodila na puki račun? Ako su horizonti nešto što još nije ostvareno, a čemu se teži, da li onda angažman podrazumeva koherentnu, obuhvatnu i – naposletku dostižnu/dokučivu – viziju poželjne budućnosti.
Okrećemo se, stoga, utopijskom mišljenju kao relevantnom faktoru u savremenoj društvenoj teoriji i delanju (Geuss, Williams). Smatramo da su projekcije i horizonti razvoja društva koje zamišljamo konstitutivni elementi kritičkog promišljanja postojećih društvenih poredaka i refleksije o mogućim alternativama. Interesuje nas pravac društvenih promena i refleksija o izazovima savremenog društva prilikom zamišljanja (ne)željene projektovane stvarnosti. Promišljanje horizonata angažmana može da igra značajnu ulogu u delegitimizaciji ukorenjenih i gotovo podrazumevanih društvenih struktura prožetih dominacijom, kao i u podsticanju manje ili više radikalnog eksperimentisanja nad postojećim institucijama.
Ključna pitanja koja stavljamo u središte ovog ciklusa jesu sledeća: da li je moguća društvena angažovanost bez vizije? Da li su sveobuhvatne vizije (dobrog) društva neophodan horizont za društveno delanje? Šta podrazumeva dobro društvo i da li vizije o njemu moraju biti regulatorne spram aktuelne društvene prakse? Da li je dovoljno fokusirati se na „konkretna“ pitanja svakodnevice, izbegavajući osvrt na društvenu stvarnost kao celinu? Da li je moguće dosledno insistirati na univerzalistički formulisanim zahtevima koji neće biti prazna ljuštura koja može obuhvatiti sve i ništa? Na koji način ključni koncepti društvene teorije kao što su socijalna pravda, solidarnost, sloboda, jednakost, određuju horizonte angažovanosti? Trebaju li nam sinkretički koncepti poput equaliberty (Balibar) i kako oni ojačavaju refleksiju o vrednostima, normama i pravilima? Kakve moralne pretpostavke stoje u osnovi projektovanih horizonata i na koji način određuju i usmeravaju društvenu angažovanost?
Pomenuti ključni pojmovi društvene teorije takođe su u tesnoj vezi s demokratijom kao političkim poljem u kojem je angažman poželjan, a nekad i jedino moguć. Na tom se tragu može postaviti pitanje da li horizonti o kojima je ovde reč ikada mogu biti drugačiji do demokratski. Ujedno, to je i poziv za promišljanje značenja demokratije u savremenom svetu, posebno danas kada demokratija ima sve brojnije neprijatelje, kako teorijske tako i političke. Može li se reći da je ona (delimično ili potpuno) ostvarena, pa ju je samo potrebno popravljati „konkretnim“ merama; da li je reč o uređenju koje se može implementirati ili je pak reč o ideji koja zauvek nadilazi državna ustrojstva; kako se demokratija ostvaruje – da li je ona uvek samo horizont koji određuje naše političke, i etičke, težnje, to jest ono što nam omogućava da uopšte reflektujemo o vrednostima?
Ključno pitanje odnosa angažmana i političke akcije jeste da li je moguće kreirati željenu (i kakvu željenu) društvenu stvarnost upotrebom demokratskih sredstava delanja. U osnovi, da li je moguća nenasilna revolucija kao skok ka željenoj stvarnosti? Kakva je veza između različitih oblika društvenog i državnog uređenja i takvih predstava i projekcija – da li je demokratija nužno njihov deo? Naslanjajući se na prethodni ciklus predavanja pod nazivom Angažman i dominacija, interesuje nas na koji način je moguće prevazići sistemske obrasce asimetrije moći među društvenim akterima (ekonomska eksploatacija, politički autoritarizam, tehnokratija, sistematični obrasci diskriminacije) i ljudske subjektivnosti uhvaćene u mreže svakodnevnih društvenih interakcija, kako bi se uopšte zamislila drugačija stvarnost. Dato pitanje je posebno relevantno u kontekstu niza novih pokreta koji su potresli globalnu scenu sa idejom društvene promene do koje se stizalo na više ili manje nasilne načine (od Occupy pokreta do nasilnih revolucija nazvanih Arapsko proleće) (Della Porta, 2017). (Ne)mogućnost postizanja željene promene na talasu ovih društvenih pokreta, zajedno sa krizom političkog sistema oličenom u rastućoj autoritarnosti i okretanju ka nacionalnom, ka idejnom aparatu XIX i XX stoleća, ostavlja nas zapitanim nad mogućnošću drugačijeg pojmovnog registra i nad time da li stare vizije mogu da funkcionišu u novim društvenim okolnostima. Da li se horizonti angažmana nužno nalaze u prošlosti i već ustanovljenim predstavama? Ako to nije slučaj, koje su karakteristike novog registra i kroz kakve narative se on manifestuje? Konačno, koji novi pravci su mogući danas?