Tendencija da se esencijalizuje razlika između roda i pola dovela je do toga da se zamrači fluidnost i moguća prelivanja između ovih pojmova. U relativno novijoj feminističkoj literaturi povlačenje oštre granice između pola i roda dovedeno je u pitanje, sa jedne strane kroz fenomenološku analizu iskustva roda/pola, a sa druge kroz poststruktualističku dekonstrukciju ove razlike. Međutim, „treći“ ugao ili perspektivu nudi antropologija, odnosno, treću perspektivu otvaraju nam na veoma živ i ilustrativan način konkretna antropološka istraživanja neevropskih naroda kod kojih klasifikacije roda/pola ne počivaju na istim principima kao u zapadnim kulturama na kojima se inače razvija celokupan filozofski diskurs o rodu/polu.
U prehispanskim kulturama Amerike, sa jedne strane, rod nije stabilan socijalni konstrukt, već nestabilan i promenljiv i menja se tokom životnog ciklusa. Sa druge strane, pol muškaraca i žena se ne klasifikuje na osnovu genitalija, već na osnovu trudnoće. Tako ljudi u postreproduktivnom periodu nisu u potpunosti prepoznati kao muškarci ili žene. Snaga markiranja polnosti kroz genitalna obeležja je toliko snažna u zapadnim društvima da se doživljava kao nešto što uopšte ne može biti upitno, iako izražava pre svega socijalnu konstantu jednog klasifikatora koja se primenjuje na ceo životni ciklus  pojedinca. U nekim od prehispanskih američkih kultura, smatralo se jednostavno da je „žena“ svako ko nosi haljinu i doteruje se, tako da pojam „žena“ uopšte nije povezivan sa genitalijama.
Razmatranja o razumevanju pola u prehispanskim američkim kulturama omogućiće nam da razumemo ograničenosti esencijalizovanja ovog pojma.