Bez sumnje je teško sporiti da je sloboda središnja društvena vrednost modernosti, kako je, među drugima, i Aksel Honet nedavno tvrdio u Pravu slobode. Ta se činjenica može videti i kao primarni izvor nestabilnosti modernosti: njena centralna vrednost – sloboda –dvosmislena je i stalno osporavana. Danas smo daleko od filozofskog, političkoteorijskog i svakodnevnog konsenzusa o značenju slobode. Izazovi s kojima smo suočeni, uključujući i pandemijske pretnje, čine stvar praktički izuzetno urgentnom: treba naći izlaz iz nadmetanja među različitim koncepcijama slobode. Nezavisno od rasprava i kontroverzi u vezi s pojmom slobode, ona ostaje centralno načelo kojim se rukovodi delovanje u demokratskoj politici.
U široko postavljenoj tradiciji kritičke teorije može se naći osnovno oruđe za tu svrhu, pošto se sloboda u njoj određuje kao nepodređenost „instrumentalnom umu“ – imperativu maksimalizovanja efikasnosti naših radnji usmerenih ka individualnom i kolektivnom samoočuvanju. Prema kritičkoj teoriji sloboda je jednaka našoj sposobnosti da ne sledimo institucionalizovane i formalizovane norme slepo, da reflektujemo o njima i da ih menjamo, da stvaramo institucije koje su u velikoj meri slobodne od instrumentalnog uma (na primer, deliberativno-demokratska arenu, ili univerzitet koji neguje intelektualno istraživanje umesto da funkcioniše kao priprema za tržište rada). Ta sposobnost je takođe u osnovi onoga što definišemo kao demokratski i solidarni angažman.