Ova publikacija se bavi problemom patriotizma, pre svega time kako je poslednjih godina u srpskoj političkoj i javnoj sferi ovaj termin zloupotrebljavan u službi regresivne entonacionalističke agende, kao i pitanjem kako bi se on mogao upotrebiti u progresivne svrhe. Osnovni argument je da se paradigmatična slika patriotske žrtve u ratu pokazala sasvim kompatibilnom sa ideološkom zloupotrebom koja ide direktno nasuprot osnovnim ciljevima patriotizma, kao što je lojalnost zajedničkom dobru. Kao primer se navode tzv. „patriotski pokreti“, koji su tokom pandemije aktivno podrivali masovnu vakcinaciju i druge antipandemijske mere, na taj način ugrožavajući interese države do koje ime je navodno toliko stalo. Nasuprot ovome, predlaže se drugačija koncepcija patriotizma, usredsređena na skromnije varijante samopožrtvovanog ponašanja, kao i na prakse i institucije koje štite i unpređuju javna dobra. Primer je opet iz nedavne pandemije: samopožrtvovano ponašanje mnogih pojedinaca, naročito onih uključenih u obezbeđivanje suštinskih javnih službi.