Po prvi put objavljujući prevode tekstova Dine Gudman („Saloni u doba prosvećenosti: susret ambicija žena i filozofa“) i Antoana Liltija („Društvenost i mondenost: ljudi od pera u pariskim salonima osamnaestog veka“), knjiga tematizuje status i karakter pariskih salona u onoj novoj društvenosti koja je obeležila osamnaesti vek. Otmenost ljudi od pera koji su se u njima okupljali ispostavlja se da je bila možda značajnija od njihove učenosti, a ugodna konverzacija bitnija od istraživačkih poduhvata – sve dok nisu prerasli u jakobinske klubove. Posebna pažnja posvećana je, donedavno zanemarenoj, ulozi „salonjera“, žena koje su organizovale te redovne sedmične „soaree“ i koje su rukovodile komunikacijom uglednih zvanica koje su s ponosom ugošćavale.