Inicijalna zamisao svakog društvenog ugovora zasnovanom na pojmu narodnog suvereniteta definisanje je prava i obaveza građanki i građana u ključu uspostavljanja njihove vlasti u državi i svim društvenim sferama. Ipak, iako svi demokratski ustavi pretenduju da u većoj ili manjoj meri afirmišu ovaj pojam – možda je, paradoksalno, sovjetski ustav bio njegova najpotpunija inkarnacija – u njihovoj razradi građanke i građani, narod, koji se nominalno navodi kao suveren, sistematski se isključuju iz odlučivanja, tako da se „narodni suverenitet“ u praksi ne realizuje. U stvari, stvarne suverene predstavlja koalicija ekonomske i političke oligarhije, kao privilegovana kasta koja – potpuno odsečena od života društvene većine – konfiskuje vlast od naroda. Ovaj tekst predstavlja pleodaje za uspostavljanje novog društvenog ugovora u Srbiji koji bi bio formulisan na način da osigura svoju polaznu pretpostavku: narodni suverenitet. Takav društveni ugovor treba biti uspostavljen na tri podjednako važna temeljna principa: društveno-ekonomsku, pravnu i političku jednakost, kao i na načelima društvene slobode i solidarnosti. Ove komponente se mogu ostvariti isključivo kroz sistem participativne  demokratije. Žiža publikacije je na konkretnoj razradi glavnih smernica društvenog ugovora za Srbiju XXI veka.