Odgovori nemačkih prosvetitelja s kraja osamnaestog veka na pitanje koje su prvi otvoreno postavili – „Šta je prosvećenost?“ – žive i danas, ne samo kao pokušaj da se zadovolji radoznalost za jedno razdoblje evropske istorije, već i kao nastojanje da se otkrije i šta je preostalo od prosvećenosti i šta je još uvek ulog kada o njoj raspravljamo. Ali oni možda prevashodno preživljavaju kao svedočanstvo dilema u pogledu njegove „primene“, svedočanstvo problema (ne)mogućnosti i (ne)poželjnosti „prosvećivanja naroda“. Tekstovi Johana Karla Vilhelma Mezena, Mozesa Mendelsona i propratne diskusije drugih članova berlinskog Društva prijatelja prosvećenosti, koje ovaj zbornik okuplja, tematizuju to pitanje na onaj nezaobilazan i uputan način koji tek omogućava odgovornu raspravu o njemu.