Esejima sabranim u ovoj knjizi zajedničko je tematizovanje jednog “jurodivog sentimenta” i “predsmrtnog tona” koji autor nalazi da je filozofija zadobila od kada je problematizovala vlastite tradicionalne oslonce. Krstić ima u vidu recentno “tržište apokalipse”: postmodernističku kritiku finalizama moderne, antipostmodernističku kritiku filozofije postmoderne upravo za isti “diskurs objave kraja”, kao i autorefleksiju Zapada o takvoj konačenju sklonoj situaciji i intonaciji mišljenja koja je u poslednje vreme nastupila. Bez namere da zaključi taj disput, knjiga sugeriše “prelaz na život filozofije koji bi bio obeležen pomirljivijim mišljenjem s obzirom na ionako inflatorno najavljivanje ovog ili onog njenog kraja”, svakog onog “kraja” čija senka, veruje on, možda pruža izvesni psihički komfor ali postaje zamorna i neproduktivna na duži rok.