Živimo u mitskom vremenu, kakvo istorija čovečanstva do sada nije poznavala, u eri ekološke krize koja se iz godine u godinu produbljuje. Štaviše, ovo nije jedini simptom sve teže krize naše globalne potrošačke civilizacije, makar i najvažniji među njima. Ipak, neki mislioci uporno zastupaju ideju da koračamo ka svetloj tehnološkoj budućnosti i da temelje naše civilizacije stoga treba ostaviti netaknutima. Drugi su, međutim, uvereni da smo osuđeni na propast i da nam predstoji doba osiromašenog ljudskog postojanja, koje nam ne ostavlja ništa osim pukog prilagođavanja.

Oni koji oba pravca mišljenja doživljavaju kao zastrašujuća i duboko uznemiravajuća trebalo bi da potraže treći put. Jedan obećavajući jeste put aktivne nade. Polazište ovog pristupa je da budućnost niko ne poznaje, ali je svi oblikujemo. On podrazumeva i preuzimanje moći od država i velikih korporacija i njeno vraćanje u ruke ljudi. Koordinisano delovanje tih ljudi od suštinskog je značaja, a organizovanje brojnih lokalnih grupa i širih mreža čini se ključnim za nastanak novih društvenih institucija.

Istovremeno, moramo da redefinišemo šta znači dobar i smislen ljudski život i da promislimo naše najvažnije vrednosti i temeljna uverenja o svetu. Stoga su potrebne nove institucije i novi način mišljenja kao temelji jedne nove civilizacije.

Put aktivne nade je naporan i zahtevan, gotovo titananski poduhvat, ali možemo da budemo sigurni da iz današnje civilizacijske krize nema lakog izlaza. Možda je to i jedini izlaz koji nam stoji na raspolaganju.

Program se odvija u saradnji sa Fondacijom „Hajnrih Bel“.

Andraš Takač-Šanta humani je ekolog i docent na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta Etvöš Lorand u Budimpešti. Skoro tri decenije bavi se ekološkom krizom i širom civilizacijskom krizom, sagledavajući ih iz različitih uglova. U svom radu krizu posmatra ne samo kao ozbiljnu pretnju, već i kao veliku priliku za otkrivanje smislenog ljudskog života. Pored istraživačkog i teorijskog rada, angažovan je i u radu lokalnih eko-zajednica.