Primena veštačke inteligencije u čovekovoj svakodnevici nije zaobišla ni savremene oblike rada. Baš kao i u drugim sferama društvenog života, tako i u sferi rada postavila je nove izazove po pitanja ostvarivanja i zaštite fundamentalnih ljudskih prava. Ovi izazovi generisani su činjenicom da poslodavci upotrebljavaju veštačku inteligenciju sve češće u cilju automatizovanja procesa donošenja brojnih odluka o pravima radnika. Takve odluke najčešće su rezultat jednog vrlo netransparentnog procesa, neretko lišenog objektivnih kriterijuma po kojima se iste donose. U ovom istraživanju, autor detektuje ključne probleme algoritamskog donošenja odluka o pravima po osnovu rada, i na osnovu analize važećih propisa u Republici Srbiji i Evropskoj uniji, ukazuje na potencijalna pravna rešenja za njihovo prevazilaženje.