Od retorike do filozofije prava, različite discipline bavile su se praksom kojom se neživim objektima pridaju ljudske osobine i sposobnosti. Umetnička dela nisu prepoznavana kao fiktivne osobe samo na nivou estetskog doživljaja već i izvan njega: zabeleženi su slučajevi u kojima su bila podvrgnuta krivičnoj odgovornosti. Osobnost nije svodiva na pojedinačna ljudska bića. Budući da umetnička dela spadaju u onu vrstu tvorevina kojima nedostaju čula i svest, ipak su postavljene granice toj personifikujućoj metafori.