Knjiga se bavi specifičnom temom u okviru umetnosti dvadesetog veka, značajnom za razumevanje same ideje umetnosti u kontekstu moderne zapadne kulture: tautologijom u umetničkim praksama XX veka. Pažnja je usmerena na načine na koji se tautologija kao logičko-jezička forma primenjivala u načinu mišljenja ili govora o umetničkom delu, umetniku i umetnosti. Upotreba tautologije u umetničkim praksama može se tumačiti kao poslednji stadijum razvoja ideje o autonomiji umetnosti.